Од кад су откривени па све до данас диносауруси су изазивали огромну пажњу јавности. Њима су посвећене многе књиге, енциклопедије, докторске дисертације, сликовнице за децу, популарни филмови и документарци. Прве фосиле ових дивних животиња су открили 1822.г. лекар Гидеон Ментел и његова супруга који су били врло ревносни аматери-палеонтолози. Они су у Енглеској открили зубе и кости неке до тада непознате животиње и послали своја открића познатом француском научнику Жоржу Кивијеу који је у први мах помислио да је реч о фосилима древног носорога и нилског коња. Убрзо је схватио да је погрешио те је први откривени диносаурус добио име игуанодон( `игуанозуб`). Убрзо, 1840.г. ове изумрле животиње добијају заједничко име `диносаурус` насталу од 2 грчке речи- деино( страшан) и саурос ( гуштер), а аутор те кованице је енглески анатом Ричард Овен. Официјелна наука претпоставља да су настали пре око 235 милиона година, а изумрли пре око 65 милиона година. Помињу се разне хипотезе о разлозима њиховог изумирања, али је најчешћа она која говори о паду огромног астероида на Земљу, док се теза о свеопштем библијском Потопу углавном a priori одбацује. Поставља се питање да ли ми, православни хришћани ову хипотезу треба да прихватимо као сигурну истину и да ли се можда ове животиње помињу у Књизи над књигама тј. Библији? Можда ово питање делује небитно са становишта теологије, али верујем да се сваки верочуитељ или теолог бар једном сусрео са питањима млађих особа везаних за ову тему.
Пре свега, ваља нагласити да се званична хипотеза о настанку и изумирању диносауруса одлично уклапа у униформистичку геологију коју је засновао велики претходних Чарлса Дарвина, његов имењак Лајел. Као професионални правник овај аматер-геолог је огромном правном вештином успео да потисне својим познатим Принципима геологије до тада владајућу катастрофичку геологију која је била компатибилна са давним свеопштим Потопом. Одмах се поставља једно логично питање-зашто су нестали само диносауруси, а не остале животиње тј. какав је то догађај утицао да само они изумру?
Када је Свето Писмо у питању треба одмах рећи да се диносауруси под тим именом нигде не помињу јер сам тај назив потиче из 19. века. Међутим, на два места у Старом завету се помињу животиње које по опису изузетно подсећају на неке од ових дивних гмизаваца. У честрдесетој глави књиге о Јову помиње се животиња коју он назива бехемот, а Ђура Даничић је превео са `слон`. По опису се види да се ради о изузетно великој животињи која се узда да може попити Јордан, а реп јој је као кедар. Као што знамо слон има јако мали реп тако да се ради о некој сасвим другој животињи која јако подсећа на апатосауруса или брахиосауруса-импресивне животиње дуге и до 25 метара дужине. Ваља напоменути да је књига о Јову једна од најстаријих књига Старог Завета, у њој се не помињу 10 заповести из Петокњижја као ни Мојсијев закон, а диносауруси су свакако јако старе животиње. У следећој глави ове старозаветне књиге се помиње застрашујућа водена звер коју писац зове Левијатан. Занимљив је детаљ из 11. стиха ове главе у коме се каже да му из ноздрва излази дим као из котла. Једна врста диносауруса се уклапа у овај опис, а то је огромни парасауролофус који је био дуг и до 14 метара, а висок и до девет. Он је имао велику кресту са шупљим коморама која је можда садржавала хемикалије запаљиве у додиру са кисиоником из ваздуха. Специфичне излучевине имамо код многих животињских врста, почевши од инсеката до сисара, тако да овај феномен свакако не би био усамљен у природи. Наравно, ово су претпоставке, али јако могуће претпоставке. Ваља нагласити да се животиње налик диносаурусима помињу у многим старим културама-мексичкој, кинеској, монголској, кмерској, перуанској, абориџанској, европским итд. , често у контексту заједничког живота са људима. Од античких писаца помињу их Херодот, Аристотел, Цицерон и Јосиф Флавије. На познатој икони свети Георгије, велики хришћански мученик из 4. века убија аждају из језера близу града Вирита, животињу која веома подсећа на неке водене диносаурусе.
Иако ова проблематика свакако није од прворазредног значаја за теологију, она има шири контекст. Наиме, иста дубоко задире у проблематику везану за дуел позитивистичко-атеистичког и библијско-монотеистичког погледа на науку, образовање и свет. Такође треба бити свестан да у Библији која је Божија Реч нема небитних делова и да је њен писац, а то је у крајњој инстанци Дух Свети (преко богонадахнутих људи) свакако имао своје разлоге када је неком феномену посветио одређену пажњу. Из свега наведеног примећује се да овој тематици треба прићи озбиљно и са дужним поштовањем.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
