Прва помисао при размишљању о духовној млакости произилази из чињенице да је ту реч о души, која је пре била у једном добром, исправном, врућем односу према милости Божјој. Особа која никада није ни била “загрејана” за Господа, никада није ни боловала од ове духовне болести. Духовна млакост је као штетни инсект на усевима. Он напада искључиво здраве биљке, биљке које имају у себи живот, а не суве и мртве. Сама појава тих инсеката на њиви нам говори, да је земља на којој су никле нападнуте биљке предходно била добро наводњена.
Веома често се дешава да они који су били богато благословени Божанском милошћу, којима је била показана велика љубав Божја, неприметно и тихо упадну у духовну млакост. Слободно можемо рећи, да можда само неколико хришћана на овој земљи нису подлегли овој болести душе и духа. Једна од најгорих карактеристика духовне млакости јесте, да долази тихо, неприметно и неочекивано на нас. Када би имала сирене и звона, да њима најави долазак у нашу душу, тада би душа била пробуђена – тргла би се из дремежа. Али то није тако, дух млакости долази полако, прикрада се, и као хлороформ успава жртву и убија је без вриска, ужаса. Због тога је духовна млакост тако опасна и фатална. Док се отворени грех представља као црни облак пун муња и громова, духовна млакост је фина и тиха, те тако убија на хиљаде.
СИМПТОМИ ДУХОВНЕ МЛАКОСТИ НА ДУШИ
Млакост се очитује у запостављању и негирању дела побожности, у одбацивању и запостављању навика редовног учешћа на Литургији, молитве, поста, као и навике размишља и надања над будућим новим Божјим светом (вечним животом). Млак хришћанин се не препознаје само по својој незаинтересованости за духовне ствари, већ и по извођењу своје побожности, код њега је присутан туп дух, који се види у његовој спорости, невољности и неодлучности за духовне ствари.
Други симптом духовне млакости јесте, у томе да хришћанин почне да живи у прошлости, у времену некада му исказане милости Божје. Тада је његова душа доживела снажно обраћење, обновљење живота, посвећење као потоке светла и љубави Божје сливала се на њега. У оно време свака побожна активност је деловала лака и изводљива. Хришћански живот је био попут чаролије. Међутим, касније ови потоци светла и љубави у “рукама” духовне млакости постају замка души. Када престану да стижу од Бога инстант благослови, оваква душа почиње да очајава и пада у духовну млакост, уместо да се тргне и схвати да одрастање у вери значи – упорно тражење ствари, док их се не добије.
ШТА ЈЕ САДРЖАЈ ДУХОВНЕ МЛАКОСТИ?
Први елемент духовне млакости јесте стање самозадовољности душе са тренутним стањем у духовном животу. Постоји нејасни глас у уму (срцу) хришћанина, да са њим нешто није уреду, али се то приписује лошим осећајима и мислима које доноси свакодневица. Већина хришћана је задовољна својим тренутним стањем и духовним животом и не намерава да мења баш ништа. Они не очекују никакво боље време за своју душу, нити неке нове, неочекиване, свеже Божје благослове и искуства. Зачуђујуће је да ћете у просечном парохијском храму наћи увек само пар хришћана који желе више, који никако нису задовољни нити са својим духовним стањем, нити са духовним стањем у цркви. Наравно, већина овакве “жигоше” као: фанатике, занесењаке, бунџије, јер ремете њихову дремку…
Други елеменат духовне млакости јесте тајна помисао душе, да је тако много учинила за Бога. Она је добила толико битака, претрпела све и свашта ради имена Господњег и имала толико успона (раста) у Божанској милости, те осећа да треба повући црту, сабрати своја достигнућа и тражити од Бога заслужену плату тј. пензију. Ово је веома префињено самоулагивање, јер себе држи за некога ко тако добро познаје Бога, да са тим и сам Бог мора да буде задовољан.
НЕШТО НИЈЕ У РЕДУ!?
Духовна млакост се очитује још и у следећем, у души се јавља пригушен крик и вапај за поправком односа са Богом. Срце осећа да нешто није у реду. Веровање (доктрина) је у реду, спољашњи живот је исправан, сведочење другима је ту. Све потребне хришћанске дужности се претресају и све говори да је у реду, али у срцу и даље остаје неки тихи немир, Дух уздише.
Сведоци тога смо и сада са новонасталом ситуацијом око актуелне пандемије Коронавируса. Сви смо збуњени и уздрмани. И одговорно тврдим да се као Црква нисмо снашли. Сви како тако раде свој посао. И држава,надлежне институције,струка… А нама је било најлакше само да свој позив спроведемо.
Нема више Божјег додира на савест, нема осећаја Божје пунине у срцу, нема слатких визија Божанских истина, нема светла и свежине, одговора на молитве, нема тако драгоценог осећаја Спаситељеве присутности, нема те дубоке жеље да се прослави Његово величанство, нема јеке духовних песама током сна, нема нежности, нема жеље за спасењем дугих, нема вођства и шапутања Светог Духа као некад, нема одлучности у молитви, да се причешћује. Не верујемо више ни Христу кад каже „не бој те се“. Уплашили смо се за свој живот. Правдамо се вирусом и да „мора тако“. Говоримо како можемо Литургију служити и преко тв.или других преноса савремене технологије. Дезинфикујемо кашичице у току причешћа. Служимо Литургије без народа. Плашимо се ако дођемо на Литургију у време полицијског часа да ћемо платити казну или да ће нас због тога ухапсити.
Да ли ово описује наш духовни живот? Ако је тако онда се бојим да смо упали у “замку” млакости. Стављамо себе у опасност да будемо “испљувани из Христових уста”, ова снажна метафора нам говори колико је озбиљан проблем духовне млакости.
Немојмо дозволити себи да изгубимо небо због своје пасивности!
“Знам твоја дела: да ниси ни хладан ни врућ. Да си макар или хладан или врућ. Овако, пошто си млак – ни врућ ни хладан – испљунућу те из својих уста…” (Отк. 3:15-16 )
Срећа наша што је Христос савршена Љубав и бескрајно нас воли. Иначе би брали кожу на шиљак…
Свештеник Благоје Катић
