Откривање Бога
Очигледно је да је неверје зао изданак злог срца; јер безазлено и чисто срце свуда открива Бога, свуда Га расуђује и увек без оклевања верује у Његово постојање. Када човек чиста срца погледа у свет природе, односно у небо, земљу и море и све ствари у њима, и посматра системе који их сачињавају, бескрајно мноштво звезда на небу, безброј мноштво птица и четвороножаца и сваке врсте земаљских животиња, разноврсност биљака на њој, изобиље рибе у мору, одмах се задиви и узвикне са пророком Давидом: „Како су велика дела Твоја, Господе! У мудрости си их све створио.“
Такав човек, подстакнут својим чистим срцем, открива Бога и у Свету благодати Цркве, од које је зли човек далеко удаљен. Човек чиста срца верује у Цркву, диви се њеном духовном систему, открива Бога у Тајнама Цркве, у висинама богословља, у светлости Божанских откривења, у истинама учења, у заповестима Закона, у достигнућима Светих, у самом добром делу, у сваком савршеном дару и уопште у целој творевини. С правом је тада Господ рекао у својим блаженствима онима који имају чистоту срца: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“.
Самоспознаја
Ко не познаје себе, не познаје ни Бога. А ко не познаје Бога, не познаје истину и природу ствари уопште… Ко не познаје себе непрестано греши против Бога и непрестано се удаљава од Њега. Онај ко не познаје природу ствари и шта оне заиста јесу саме по себи, немоћан је да их оцени према њиховој вредности и да разликује између злих и драгоцених, безвредних и вредних. Због тога се таква особа исцрпљује у потрази за сујетним и тривијалним стварима, а за оно што је вечно и најдрагоценије нема бриге и равнодушности.
Човек треба да жели да спозна себе, да спозна Бога и да разуме природу ствари онакве какве јесу саме по себи, и то постаје слика и прилика Божија.
Човек
Човек је сложено биће, сачињено од земаљског тела и небеске душе. Душа је блиско сједињена са телом, али потпуно независна од њега.
Човек није само разум него и срце.
Моћи ова два центра, који се међусобно помажу, чине човека савршеним и уче га ономе што никада не би могао научити само путем разума. Ако разум учи о природном свету, срце нас учи о натприродном свету. Човек је савршен када је развио и своје срце и свој интелект. Срце се развија растом у вери.
Бесмртност душе
Разумна душа човека има натприродне, бесконачне тежње.
Ако би разумна душа била зависна од тела и умрла заједно са телом, она би се нужно морала потчинити телу и следити га у свим његовим апетитима. Независност би била супротна и законима природе и разуму, јер нарушава хармонију између тела и душе. Када је зависна од тела, она се потчињава телу и следи га у свим његовим прохтевима и жељама, док, напротив, кад душа господари телом намеће телу своју вољу.
Душа потчињава и обуздава апетите и страсти тела, и управља њима како (душа) хоће. Овај феномен долази у очи сваког рационалног човека, а ко је свестан своје разумне душе, свестан је и овладавања душе над телом.
Власт душе над телом доказује се послушношћу тела када се оно са самоодрицањем води на жртву зарад апстрактних идеја душе.
Доминација душе кроз превагу њених принципа, идеја и погледа била би потпуно несхватљива кад би душа умрла заједно са телом. Али смртна душа се никада не би уздигла до такве висине, никада се не би осудила на смрт заједно са телом због превласти апстрактних идеја које за тело немају смисла, јер ниједна племенита идеја, ниједна племенита и храбра мисао немају никаквог значаја за смртну душу.
Душа, дакле, која је способна за такве ствари, мора бити бесмртна.
Живот после смрти
Оци Источне Православне Цркве, имајући за темељ Свето Писмо, уче да они који умиру у Господу иду на починак, према изјави у Апокалипси: „Блажени мртви који од сада умиру у Господу! Да, говори Дух, нека почину од трудова својих, а дјела њихова ће слиједити за њима.“ (Откривење 14:13). На ово место одмора гледа се као на духовни рај, где душе умрлих у Господу, душе праведника, уживају у благодатима одмора, док чекају дан награђивања и награду високог позива Божијег у Христу Исусу…
О грешницима они уче да њихове душе силазе у Ад, где су патња, туга и шкргут зуба чекајући страшни дан Суда.
Оци Православне Цркве не признају постојање другог места, између Раја и Ада, јер се такво место не помиње у Светом Писму.
Након завршетка Општег суда, Праведни Судија ће објавити одлуку и праведницима и грешницима.
Праведницима ће рећи: „Дођите, благословени Оца мојега, наследите Царство које вам је припремљено од постања света; док ће грешницима рећи: „Идите од мене проклети у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим“.
И ови ће отићи у ад вечни, а праведници у живот вечни.
Ова одмазда након Опште пресуде биће потпуна, коначна и дефинитивна.
Потпуна јер неће сама душа, као у привременој пресуди човеку после смрти, већ ће душа заједно са телом добити оно што је заслужено.
Биће коначна јер ће бити трајна, а не пролазна као стање душе после смрти.
И биће дефинитивна јер ће и за праведнике и за грешнике бити непроменљива и вечна.
Покајање
Два фактора су укључена у човеково спасење: милост Божија и воља човека.
И једно и друго морају радити заједно, ако се жели постићи спасење.
Покајање је Тајна кроз коју се онај ко се каје за своје грехе исповеда пред Духовним Оцем који је постављен од Цркве и који је добио власт да опрашта грехе, и прима од овог Духовног Оца опроштење својих грехова и измирује се са Богом против Кога је сагрешио.
Покајање означава жаљење, промену мишљења.
Карактеристична обележја покајања су скрушеност, сузе, одбојност према греху и љубав према добру.
Духовни тренинг
Духовни тренинг (пнеуматска гимназија) је аскеза за побожност.
Највреднији је јер „имамо обећање за живот који је сада и за онај који ће доћи“. Напори који се улажу ради побожности доносе духовну радост.
Теофилакт каже: „Вежбајте се за побожност, то јест за чисту веру и прави живот. Неопходни су, дакле, обука и непрекидни напори, јер онај ко вежба вежба док се не презноји, чак и када нема борбе.“
Тренингом се људско биће навикава да буде попустљиво, умерено, способно да обузда свој гнев, обузда своје жеље, чини дела милосрђа, показује љубав према ближњима, практикује врлине.
Тренинг је врлина аскезе која чини нечији начин живота вредним дивљења.
Аскеза је пракса, медитација, обука, самоконтрола, љубав према раду.
Унутрашња пажња
Пажња је први учитељ истине и стога је апсолутно неопходна.
Пажња подстиче душу да проучава себе и своје чежње, да сазна њихов прави карактер и одбаци оне који су несвете.
Пажња је анђео чувар интелекта, који га увек саветује: будите пажљиви.
Пажња буди душу, буди је из сна. Пажња испитује сваку мисао, сваку жељу, свако сећање.
Мисли, жеље и сећања рађају се разним узроцима, а често се појављују маскирани и у раскошној одећи, да би заварали непажљиви интелект и ушли у душу и завладали њоме. Само пажња може открити њихов скривени облик.
Често је њихово прикривање толико савршено да је разазнавање њихове праве природе веома тешко и захтева највећу пажњу.
Треба запамтити спасоносне речи Господње: „Будите и молите се да не паднете у искушење“.
Онај ко је будан не улази у искушење, јер је будан и пажљив.
Молитва
Права молитва је нерасејана, продужена, обавља се скрушеним срцем и будним разумом. Погон молитве је увек смирење, а молитва је пројава смирења. Пошто смо свесни сопствене слабости, призивамо моћ Божју.
Молитва сједињује човека са Богом, будући божански разговор и духовна заједница са Бићем које је најлепше и највише.
Молитва је заборављање земаљских ствари.
Успон на небо.
Кроз молитву летимо Богу.
Молитва је заиста небески оклоп, и само она може сачувати оне који су се посветили Богу.
Молитва је уобичајени лек за очишћење од страсти, за спречавање греха и за исцељење грешака.
Молитва је неисцрпно благо, непоколебљива лука, темељ спокоја, корен и мајка безбројних благослова.
Причешће
Тајна Божанске Евхаристије која је предата од Господа је највиша од свих мистерија; то је најчудесније од свих чуда која је учинила сила Божија; то је највише што је мудрост Божија замислила; то је најдрагоценији од свих дарова које је љубав Божија дала људима.
Јер сва друга чуда настају преко трансценденције одређених закона природе, али мистерија божанске евхаристије превазилази све ове законе. Отуда се с правом може назвати и посматрати као чудо над чудима и мистерија мистерије.
Желиш да постанеш учесник преданих благослова божанским причешћем?
Желиш ли своје спасење?
Постани прави хришћанин; имај страх Божији, веру у мистерију причешћа Богом и љубав према Богу и за ближњег.
Чуда
Чуда нису немогућа са логичког становишта, а здрав разум их не пориче. Природни закони не претендују да буду једини, нити им прети опасност да буду поништени појавом других закона, натприродних, који такође доприносе развоју и даљем стварању.
Чуда су последица Створитељеве љубави према својим створењима.
ИЗВОРИ: – „Савремени православни свеци, Св. Нектарије Егински“, др Константин Каварнос, Институт за византијске и модерне грчке студије, Белмонт, Масачусетс, 1981., стр. 154-187.
Превод: Давор Сантрач
Објављено 24.02.2022.
