„Просвета је величанствана весница свега онога на чему је заснован успех и процват, слобода и слава народа и држава .” Др. Мирослав Тирш
За разлику од ранијих српских сеоба у Угарску, у великој сеоби 1690. уз масе народа пребегла је и елита српског народа : свештеници, племићи и трговци. Они су пребегли у Угарску као нација. Добивши привилегије настојали су да одрже културу из завичаја и које се нису одрицали и да се истовремено прилагоде новој средини. Српска средина одбила је уз много напора 1779. тежње Хабзбурговаца да се уведе народни језик ради одвајања од руског утицаја. Настојали су да изграде просветне институције за школовање српске интелигенције. Уз српске гимназије у Сремским Карловцима и Новом Саду основани су Матица српска и Текелијанум у Будимпешти.
Најзначанији српски писац у Аустрији био је Доситеј Обрадовић. Као следбеник просветитељства Доситеј је тражио да се књижевна дела пишу на српском језику ради разумљивости. Наменио је своја дела и католицима и муслиманима. За њега лично више нису постојале верске преграде које су тада делиле српски народ. Српски књижевници после Доситеја писали су на српском језику уз произвољну мешавину руске редакције црквенословенског и српског језика. Само је Сава Текелија сматрао да је прави српски језик црквенословенски. Остали књижевници били су за српски народни језик али за историјски правопис и азбуку. Тежили су да њихова култура и језик буду проширени у ослобођене крајеве. У полуослобођену Србију и Црну Гору прелазили су српски прегаоци у већем броју из Јужне Угарске а у мањем броју са Приморја.
Копитар је тежио да Вук уз његову помоћ сведе тадашњи српски језик на ниво језика сеоске средине. Какав је био његов словеначки језик. Под његовим утицајем Вук Караџић је одбацио раније књижевности на српском језику и узео за основу тадашњи чист народни језик са села. По њему требало је да у основи српског књижевног језика буде тадашњи језик „простог народа”. За Вука почетак српске књижевности падао је у његово време одбацујући чак и Доситеја. Вук је нападао српске више слојеве (племство и граждане) да су се отуђили од свог народа и обичаја. Радећи своје речнике није хтео да се користити материјалом старијих речника. У свој речник унео је погрдне речи и псовке. Захтевао је да се пише српски, а да се истребе црквено-словенски облици. Задржао је ипак словенске речи које су му биле потребне, посебно за превод Новог Завета. Био је и против тога да се измишљају нове речи. Осујетио је покушај Стерије да се у Друштву српске словесности у Београду ради на стварању научне терминологије.
Насупрот Вуку били су српски писци из Угарске. Доситеј је био узор на који су се позивали. Ослањали су се на српску књижевну традицију. Текст Душановог законика био је објављен у додатку Рајићеве историје. Превео ју је Енгел 1801. Иако лош тај превод је привукао пажњу јавности у Европи. Његош је писао у традицији славеносрпске књижевности али прихватао је понешто од Вука. Дубровачки парох Ђорђе Николајевић је у Београду 1840. штампао Српске споменике. Ту су били сакупљени преписи повеља из Дубровачког архива. Писао је и о дубровачкој књижевности у Српско-далматинском магазину. Срби католици на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности унесу у нову српску књижевност. Пуцић се зато бавио историјом старе дубровачке књижевности. Сем сопствених дела издао је „Слављанску антологију из рукописах дубровачких пјесниках” 1844. Документи су били значајни за познавање старог језика и стила.
Српски културни центар пренет је из Пеште у Нови Сад. На првој скупштини у Новом Саду 1866. основана је Уједињена Омладина Српска. Са Омладинским покретом питање језика и књижевности решено је у корист Вукове реформе.
Упркос томе писао је Јаков Игњатовић рођен у Сент Андреји. Књижевнику Јакову Игњатовићу нико од његових противника није могао да оспори таленат. Био је објављиван, али су штампари исправљали његове текстове. Тадашњи критичари грдили су његов језик. Налазио се између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сентандреје и Славоније. Трудио се да пише чистим народним језиком. Његово дело било је „прилог историји развитка српског књижевног језика”.
Победом Вукове реформе српски језик био је ограничен на сеоски говор. Издаване су народне песме, приповетке, бајке… . Истицан је народ као колективни аутор. Вуковци су одбацили и књижевника Ђорђа Марковића Кодера јер је измишљао нове речи. Остали европски народи су исто тако објављивали дела сеоске усмене књижевности, али се нису одрекли писаца и књижевне традиције. Само су они народи који нису имали писане књижевности као Словенци радили су то исто. За Доситеја језик књижевности био је српски уз коришћење речи из дотадашње црквенословенске и руске традиције. За Вукове присталице чист народни језик био је језик села уз одбацивање дотадашње књижевне традиције. Насупрот томе Руси су уклопили црквенословенско језичко наслеђе у руски језик. Хрвати су тежили да преузму у своју књижевност језичко наслеђе старе дубровачке књижевности. Код Срба била је прекинута не само веза са руским језиком него и континуитет са језиком средњовековних српских држава. По вуковцима остале су само народне умотворине : песме, бајке, игре … као континуитет. Може се речи да су Хабсбурзима били потребни лојални поданици који су за њих ратовали, а за српску омладину устаници који су требали да се боре за слободу. Ни једнима ни за другима није био потребан умозритељни језик и језик песника него прост језик ратника са народним јуначким песмама. Требало је описменити људе и ту је Вук заслужан. Уз вукове присталице цело време су постојале друге струје које су покушавале да штампају дела из књижевног наслеђа као неопходну допуну новијој књижевности. Тежили су да одрже континуитет упркос прекида. У томе је њихов значај за српску књижевност. Победила је вукова струја у књижевном језику, упркос постојању ранијих традиција међу књижевницима. Матица српска је наставила свој рад. И ако су штампани Гундулић, Доситеј, Његош, Стерија и Јаков Игњатовић, ипак већи део књижевних дела пре вукове реформе дуго није био штампан, ни доступан публици. Венцловићева дела остала су дуго у рукопису. Због тога је њихов утицај на писце био ограничен. Победом вукових присталица дошло је до одбацивања српске књижевне традиције везане за православну цркву и раније књижевности. Већина славеносрпских књижевника била је дуго времена заборављена. Штампане су средњовековне повеље и документи који су били значајни и за познавање старог језика и стила. Дубровачки српски књижевници доприносили су својим трудом на штампању дела старих дубровачких писаца. Уклањање зидова између књижевности Срба различитих вера почело је пре појаве илиризма код Хрвата. Пошто су вуковци свели српски језик на сеоски, Хрвати су преузели дубровачке речи у свој језик. Упркос томе у Србији је био створен београдски стил. После Другог светског рата комунисти су се обрачунали са грађанским слојевима и забранили дела проскрибованих писаца. Комунистичко стварање нових нација потпомагано је стварањем њиховог новог идентитета кроз културу. Српски историчари и књижевници почели су да изучавају стару књижевност. Схватили су је да је српска књижевност осиромашена избацивањем дела заборављених и нештампаних писаца и да књижевници у свом раду морају водити рачуна о књижевној баштини ранијих генерација. Новим генерацијама српских писаца треба омогућити да упознају и речник српског језика који је знатно шири о вуковог сеоског. Од њих зависи колико су данас способни и спремни да искористе такве могућности. И они својим делима стварају и српску књижевност и српски идентитет. Треба се подсетити на речи Људевита Вуличевића из Цавтата : „Не, народ не гине под ниједном влашћу док се држи својијех обичаја, док му повјест побуђује и племени срце. Народ не гине док говори, док мисли и осјећа материнскијем језиком. Српски сине, чувај свој матерински језик, и на Балкану биће слободе.“ Рад на просвети претходи свакој другој активности. Просвета је за српски народ важнија од добијених или изгубљених битака и ратова. По речима др. Мирослава Тирша, оснивача Соколства : „Просвета је величанствана весница свега онога на чему је заснован успех и процват, слобода и слава народа и држава .”
Саша Недељковић – историчар
