Савез Сокола је као свесловенска организација пратио рад и судбину свих словенских народа, тежећи да са њима успостави што приснији контакт. Због тога су листови Савеза Сокола редовно писали  о  Лужичким Србима. После оснивања чешког сокола писао је лужичкосрпски песник Јан Чесла у „Лужичану” чланак о чешком соколу позивајући Лужичане да оснују соколска друштва. Позив је остао без одјека. После слета у Прагу 1907. редактор Марко Смолер је покушао да оснује соколско друштво, без успеха. И др. Јозеф Пата покушао да после прашког слета 1912. пренесе соколску мисао у Лужицу. На седми слет у Прагу 1920. дошла је депутација од 14 Лужичких Срба из обе Лужице. Прва српска соколска једнота основана је 9. новембра 1920. у Будишину. Основали су је студент Х. Шлеце,  редактор Марко Смолер и књижевник Јан Скала. Јан Скала преузео је 1921. вођство. У августу 1921. основана је у Букецима друга соколска једнота, а месец дана касније у Милешици трећа. У новембру 1921. посетила је чешка дрезденска једнота Будишин а у фебруару 1922. Младоболеславски соко. У јуну 1922. будишински соколи су учествовали на слету у Младој Болеслави. Соколска једнота основана је у 1922. Поршицима и прва католичка једнота у Радвору. Основан је  „Лужичко-Србски Соколски Звјазк” у Будишину. Званична  лужичкосрпска делегација учествовала на слету у Љубљани 1922. Основане су 1923. нове једноте у Коморову, Хродлишту, Пачици и у Ралбици, улазе мушка и женска деца. На слету у Кхвачицама 20. јуна 1924. ступио је соко као целина, а 21.септембра у Панчицама. Наступило је 13 соколских једнота са 104 сокола и 113 соколица и 20 ђака.  Основане су 1924. нове једноте у Вотрову, у Доњем Вујезду, у Кхрослицама, Небјелчицама. Затим 1925. у Соврјецима, у Чиску, у Кулову а 1926. у Ракојдему.  Савез је имао 17 једнота са 4 женска одбора  и са 4 за подмладак са 325 чланова, 185 вежбача и 14 вежбачица. Приређени су 5.јуна 1925. заједнички слет у Кулову, а 13. јуна 1926. у Букецима. Орган савеза „Соколске Листу” основан је 1924. Лужичке „Соколске Новине” излазиле су у Будишину и доносиле чланке о Соколству и потреби да се соколска идеја рашири међу лужичке Србе, јер је једина која је могла да скупи и одржи лужичко-српски народ од најезде Немаца. Соколски савез Лужичких Срба  имао је 1924. 10 друштава са 326 чланова. Седиште Савеза било је у Будишину.

Чланство сокола било је из редова сељака и малог дела интелигенције. Вежбали су већим делом по немачким гостионицама. Немачке власти нису им давале да користе школе јер су за њих соколи били „Панслависти”. Остала спортска и гимнастичка друштва немачка влада је помагала. Старешина савеза био је Н.Навке, начелник  др. Шлеца и Свободенка.

У оквиру свог рада Соколска друштва приређивала су Лужичко-српске вечери.  Загребачки Соко I наставио је са својим „Славенским сијелима”. Сијела су направила од соколског друштва центар свега славенског живота у Загребу. У 1923. одржало је пољско, чешко-словачко и лужичко-српско вече. Загребачки Соко I  приредило је 2.4.1927. вече у почаст Лужичких Срба. Одбор је издао проглас  : „Брате (сестро)! У низу соколскога рада нашега друштва поново отварамо ове године славенске вечери, којима је циљ, да уз угодну забаву прикажемо обичаје и настојања других славенских народа, па тиме у своју културу мало помало уводимо њихове врлине. Упознавањем  и примањем њихове културе извршават ћемо соколску идеју, којој је највиши циљ уједињење свих славенских народа. Камичак изградњи тога циља допринет ћемо приредбом вечери  у почаст лужичких Срба спојено са славенско-соколским плесом. Изабрали смо баш Лужичке Србе  због тога, што су они најмањи део Славена, који живе развијају се и боре у држави, која је несклона њима као и читавоме Славенству. …. Упознавањем  Лужичких Срба постат ћемо им и ближи, те их тиме јачати у борбеној истрајности и за њихова национална права. Дужност је дакле свакога правога Сокола  да помогне ту ствар својим суделовањем по могућности у народној ношњи, те да тако и сам допринесе свој део, да се што пре дође до жуђеног циља Соколства. Достављајући ти овај братски позив верујемо, да ћеш своју соколску дужност ваљано извршити. Здраво! Одбор”

У „Соколском календару” који је изашао 1929. дати су подаци за Лужишко-Сербски Соколски Звјазк председништво : староста Јакуб Шајба, заменик старосте П. Пјеташ, тајник и благајник Г. Јанак, записничар П. Крјечмар. Начелништво : начелник М. Керк, I заменик  начелника А.Барт мл., II  заменик  начелника Ј. Хернашт, начелница Х. Шудакес, заменица  начелнице Е. Крјенцец. Надзорни одбор др. Б.Поседел и А.Дучман. Савез је бројао 19 друштава. Соколска друштва основана су у Горњој Лужици, у Доњој Лужици су се тада оснивала.  Из Лужице је 1923. дошло је 200 певача, који су приредили концерт лужичких песама. На слет у Прагу 1926. дошло је 300 лужичких Срба од којих 150 сокола вежбача. Српска Матица допустила је да се вежба у Српском Дому у Будишину. Велике сметње код организирања сокола причињавали су католички свештеници. Католици, чланови сокола, одлучили су да присуствују слету у Прагу заједно са евангелистичким соколима, само код Хусових манифестација нису хтели да присуствују.

Часопис „Соколски вјесник жупе загребачке” у свом чланку пренео је укратко садржај другог броја часописа „Соколски Листи”.  Најтоплије је препоручио својим претплатницима лист лужичко-српског соколства. Обратио је више пажње на чланак Ј.Шајбе, старешине српског соколства „Јесмо ли ми фашисте”. Чланак је био одговор у име српског соколства на питање комунистичке партије у саксонској скупштини у коме су комунисти хтели да прикажу рад  српског соколства као фашистички покрет. Одговорио је да је соколски покрет политички и социјално неутралан и да му је сврха пренети животну вредност српског народа кроз соколство и задржати опадање културе. У трећем броју часописа „Соколски Листи” за редакцију часописа „Соколски вјесник жупе загребачке” био је вредан пажње чланак у коме се позивало да се учи чешки и остали словенски језици јер су Срби, Словени а Словена је много. Редактор је тражио да се јави сваки који је знао чешки, пољски, руски, јужносрпски и бугарски.

У главном органу Савеза Сокола „Соколски гласник“ писали су о III слету Лужичко-српског соколства. Савез лужичко-српског соколства приредио је од 14 до 17 маја 1931. свој  III савезни слет у Радибору у саској Горњој Лужици. Слет је почео савезним такмичењима, на којима је учествовало 200 такмичара и велики број гледалаца. Следећег дана дошло је на слет на хиљаде Лужичких Срба. Са свих страна долазиле су соколске чете и маса света са музикама и лужичким заставама. После подне почеле су соколске свечаности у ратиборској католичкој цркви говором жупника Јана Цужа-Хајничанског, који је у свом говору приказао соколску идеју и оцртао као најприкладнију за лужичко-српску омладину. Поворку је предводила музика малешанског соколског друштва. Иза музике ношено је 17 застава, затим су ишли чланови у свечаној одори, вежбачи, вежбачице и нараштај као и многа лужичко-српска народна и културна друштва. У поворци су биле и живописне народне ношње. Одржана је јавна вежба, на којој су наступиле све категорије. Затим је била слетска сцена, која се састојала из разних лужичких народних игара. Певањем народне химне била је завршена слетска сцена и слет. У ноћи одржана је мала симболична приредба код Броња, где се омладина заклела, да ће вечно чувати светост своје домовине – Српске Лужице.

У  чланку  „Распуштен Савез лужичко-српског Соколства ” на насловној страни листа „Соколски гласник“ пренето је да је 9 априла 1933. одржана у Будишину ванредна скупштина Савеза, која је одлучила, да под притиском прилика у Немачкој распусти Савез и препоручи својим јединицама да се разиђу. У прогласу се истицало „Савез лужичко српског Соколства распустио се и разишао се сам под притиском прилика. Свему својем чланству братски захваљује на верном и преданом идеалном раду за напредак нашег народа и моли га, нека остане и будуће верно комегод било националном раду. Нека наши чланови и у будуће раде за драгу нам отаџбину и народ у нашим лужичким народним друштвима. ”

У „Соколском Зборнику ”, издатом у Београду 1934. објављен је чланак о Лужичко-српском соколству. Пре Првог светског рата песник Јан Чесла упутио је апел Лужичанима да код себе оснују соколство. Представници Лужичких Срба одлазили су на прашке свесоколске слетове. После слета 1907. покушао  је Марко Смолер да оснује соколе. И то је остало без резултата. Др. Јосеф Пата 1912. упутио је позив Лужичанима да код себе оснују соколство. Одазвали су се лужичко-српски студенти из Прага. После Првог светског рата одржан је VII свесоколски слет у Прагу 1920. Први пут на слету се појавила група од 14 Лужичана. После њиховог повратка развила се пропаганда за соколство. У Будишину је основана прва лужичко-српска једнота. Први старешина  Јан Скала  написао је соколску песму “Соколеј”. У августу 1921. основано је друго соколско друштво у Букецима, а затим треће у Малешици. Свуда где би се појавило соколско друштво Немци су оснивали турнерска друштва. Соколи су довели 24 новембра 1921. чешко соколско друштво из Дрездена. Оно је приредило први соколски јавни час у Лужици. Редом су долазила чешка друштва из немачких градова. Оснивањем соколских друштава основан је и соколски савез у Будишину. Први старешина Савеза био је Јакуб Шајба. Католички клер је нападао соколска друштва као антирелигиозна.  Године 1924. у редове сокола масовно су приступали деца и жене. Општи слет одржан је 21. септембра 1924. у Панчицама. У Прагу је 1925. отворена лужичко-српска школа за вежбање. Савез је имао 18 друштава.

Соколи из Југославије упознали су се са њима на свесоколским слетовима у Прагу 1926. и 1932.  као и на слету у Београду 1930. У Београду су тада поздравили браћу и сестре из Лужичке Србије. Лужичкосрпско соколство основано је 1920. а распуштено 1933. Било је организовано у две жупе са 20 јединица. Одржали су 3 слета : 1924, 1927 и 1931.

Соколи из Лужичке Србије су учествовали на слетовима у Југославији.  Од 5 до 9 септембра 1928. одржан је у Скопљу VI покрајински слет Југословенског Соколског Савеза. Слету је присуствовало мноштво чланова ЈСС, чехословачки соколи, делегати Лужичких Срба, пољског и руског соколства.  На слет у Београду је  25. јуна 1930. допутовало  изасланство Лужичких Срба. На Видовдан, 28. јуна 1930. соколска поворка је од Славије ишла улицом краља Милана, а затим Александровом до Калемегдана. Пред зградом скупштине била је трибина на којој је био краљ, краљица, председник владе … . На челу поворке ступало је старешинство Савеза са соколским вођама славенских земаља. Чехословаци су наступали са заставом свог Савеза и музиком на челу. За њима су ишли Пољаци и Лужички Срби. Срби из Лужице ступали су у ношњама свог краја.

Соколско друштво Соко I у Загребу  је 14 марта 1936. приредило Лужичко-српско вече. Вече је отворио старешина друштва Угљеша Пеливановић, који је у предавању приказао положај  Лужичких Срба,  као и њихову културу и историју. О Лужичким Србима приредио је изложбу Станковић. У концертном делу извођена су дела лужичко-српског препородитеља Бјарната Крауца и загребачког музичара Фр. Шидака. После тога приказани су помоћу дијапозитива лужичко-српски крајеви и живот становништва. Вече је завршено певањем  лужичко-српске химне „Рјана Лужица” и соколске химне „Хеј, Словени”.

У соколским друштвима приказивани су сем соколских редовно и филмови о Лужичким Србима. Филмови „V покрајински слет у Скопљу“, „Крунисање Душаново“, „Ускршњи обичаји Лужичких Срба“, „Снежана“, „Зимски спорт“ и „Гимнастичке вежбе“ са великим успехом приказани су у Скопљу, Велесу, Куманову, Тетову, Призрену и Штипу. Претставе су даване у соколанама, а понегде ради велике посете, даване су и у биоскопима. Не само школска деца и соколско чланство, него и родитељи и омладина у великом броју посетили су претставе. Укупно 22 претставе посетило је 3.990 деце, нараштаја, чланства и других.  Листови Савеза Сокола краљевине Југославије писали су и о истакнутим културним радницима из Лужичке Србије. Донели су вест о прослави 75-годишњице Бјарната Крауца, која је прослављена 5.фебруара 1936. Након Првог  светског рата основао је Савез лужичко-српских певачких друштава. Био је члан Чешке академије наука и уметности. У чланку  „Судбина малог народа” у „Соколском гласнику“ истицало се  да су се непријатељи  народног јединства  Лужичких Срба најпре и најжешће окомили на њихове соколе, јер су знали ако сруше “најјачи  ступ, уз који се вије и расте  њихова народна свест” да ће уздрмати и њихову  егзистенцију. Из редова католика  тражили су да се католички соколи одвоје од протестанских. Немачки нацизам завршио је тај разорни рад распуштањем свих соколских друштава у Српској Лужици, запленио њихова имања и интернирао њихове вође.  У чланку се истицало : „Написали смо ово поводом поменутог јубилеја Бјарнарда Крауца, желећи да упозоримо на тешку судбину наше браће у далекој Српској Лужици. И сећајући се њих, ми се уједно сећамо и друге наше браће, … Сећајући се тако једних и других, којима на жалост данас не можемо ничим да помогнемо и да им олакшамо њихову тешку судбину, ми им поручујемо, да су наша срца с њиховима за увек везана врућом братском љубављу и осећајима крвног братства и да их нећемо никада заборавити. … Јер како то Тирш учи, сваки народ, што год је мањи, мора тим више да јача своју отпорност и своју одбанбену снагу. Свој изданак, свој род и своју постојбину морамо сами чувати и бранити, јер судбина једног народа овиси о њему самоме ! Судбина ове наше браће намеће нам стога да се упитамо, да ли смо сви ми свесни, што за један народ значи његова властита домовина и што за тај народ значи његова национална и државна слобода ? Да ли ми ову слободу изграђујемо или рушимо, и да ли је можда не рушимо ми сами, а не наши непријатељи ? …. Сетимо се зато далеког остатка некада тако силних полапских Словена; сетимо се Српске Лужице и њених синова, “ Савез лужичко-српског Соколства морао је 9 априла 1933. ликвидирати своје јединице. Обустављен је и лист Сербске новине”. Бивша соколска друштва у католичком делу Лужице претворена су у подружнице немачких католичких гимнастичких друштава. У Радвору одржан је слет свих лужичко-српских друштава удружених у Домовини”. У  чланку „Лужица у оквиру Немачке” се истиче : „Ово што смо овде изнели не значи умешавање у немачке унутрашње прилике, нити ово претставља било какав нападај на ма кога, али када се ради о животу једног малог словенског народа и о његовој култури, … држимо, да је допуштено да се о томе нешто каже. … Нико стога не може да нам замери да се заузимамо за народ, који заслужује сваку помоћ.”У „Соколском гласнику“ јављено је да је крајем октобра 1936. одржана главна скупштина Матице лужичке заједно са прославом 80-годишњице отварања лужичко-српског музеја у Будишину. На скупштини је говорио о музеју и његовој историји кустос музеја учитељ Мешканк. У часопису „Око Соколово” обновљене соколске организације изашао је чланак „Све је теже браћи на северу” др Владимира Јанковића, председника Српско-српсколужичког друштва у Београду о положају Лужичких Срба.

Као свесловенска организација Савез Сокола КЈ пратио је рад и судбину словенских народа, тежећи да са њима успостави што приснији контакт.  Листови и календари Савеза Сокола редовно су писали о Лужичким Србима, њиховим приликама и њиховој судбини. Соколи из Лужичке Србије учествовали су на слетовима у Југославији, како покрајинским тако и на слету у Београду 1930. Соколска друштва приређивала су Лужичко-српске вечери. У соколским друштвима приказивани су филмови о Лужичким Србима. У чланку  „Судбина малог народа” у „Соколском гласнику“ истицало се да су се непријатељи народног јединства окомили на њихове соколе,  јер су знали да ако сруше “најјачи  ступ, уз који се вије и расте  њихова народна свест” да ће уздрмати и њихову  егзистенцију. Судбина Лужичких Срба била је пример шта може да се догоди и тадашњој Југославији. Соколи су сматрали да се заузимају за народ који заслужује помоћ. После обнове свог рада деведесетих година 20 века Соколско друштво Београд-Матица приређивало је предавања књижевника Владе Јанковића о Лужичким Србима. Обновљени Савез сокола Србије на соколским слетовима у Прагу наставио је да одржава контакте са Лужичкосрпским соколима.

Саша Недељковић члан  Научног друштва  за  историју

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име