Ђулија Тофана нашла је ефикасно решење за Римљанке које су живеле у несрећним браковима.
Током 1600-их, многе Италијанке нису имале пуно шанси да избегну нежељене бракове. Тада би смртоносни отров познат под именом тофанска вода ступао на сцену. Био је без боје, мириса и укуса, а Италијанке су га скоро 20 година користиле како би се решиле својих мужева.
Мотиви ових жена нису увек били исти, али су резултати јесу. Отров је деловао брзо и тихо и убијао је не остављајући траг. Процењује се да је до 1650-их, тофанском водом убијено око 600 људи.
Рођена у Палерму, у Италији око 1620. године, Ђулија Тофана је знала шта значи смрт. Kада је имала само 13 година, жена по имену Тофанија д’Амадо, вероватно њена мајка, је погубљена јер је отровом убила, како неки извори тврде, свог мужа.
Ђулија Тофана је наводно наставила мајчиним стопама користећи породични рецепт за справљање отрова. Тофана је у свој отров вероватно мешала арсен, олово и беладон.
Она је покеренула уносан посао у Риму. Унајмила је и сараднике да воде тајну апотеку и продају смртоносни напитак.
Убрзо је на десетине мушкараца почело да умире јер су жене очајнички желеле да напусте несрећне бракове или да добију новац од наследства и почну живот изнова.
За ове жене тофанска вода је била савршено оружје. Долазила је у једноставној боци коју су могле да сакрију међу својим тоалетним потрепштинама. Није имала мирис и укус, што је значило да су лако могле да је сипају у храну и пиће, а да муж то не примети.
Ефекти тофанске воде имали су симптоме стварних болести. Прва доза изазвала је симптоме сличне прехлади. Друга је изазвала болове у стомаку, повраћање и дијареју. А трећа или четврта доза би жртву одвукле у смрти.
Ђулија Тофана је готово две деценије неометано продавала свој отров. Све док, како каже једна од прича, једну њену клијенткињу није почела да гризе савест.
Након што је принео кашику устима, жена је ипак одлучила да му призна да је у супи отров. Тада је клупко почело да се одмотава.
На захтев мужа, признала је одакле јој отровна вода.
Друга прича каже да су жене почеле да признају убиства својим свештеницима.
Смрт Ђулије Тофане
Није сасвим познато како се завршио живот ове справљачице отрова. Након признања клијенткиња, она је највероватније ухапшена. Након суђења, она је мучена и убијена, као и њени сарадници и одређен број клијенткиња из ниже класе. Неки од њених истакнутијих клијената су поштеђени на захтев папе.
Међутим постоје и историчари којис матрају да Ђулија можда није доживела тако страшну судбину. Они тврде да се десило неколико суђења, од којих се једно одиграло 1658. године. Група историчара тврди да га је Ђулија Тофана пропустила. Историчар Мајк Деш са Универзитета у Kембриџу сугерише да је Тофана умрла највероватније, 1651. године. Он верује да се њеним сарадницима и клијентима судило без ње.
Легенда о тофанској води и убилачки настројеним Римљанкама временом је расла. Приче о стотинама мртвих мужева прошириле су се целом Европом. Чак се и композитор Волфганг Амадеус Моцарт забринуо да је отрован тофанском водом када је 1791. године у 35. години почео да пати од необјашњиве болести.
„Сигуран сам да сам отрован“, написао је Моцарт. „Не могу да се ослободим ове идеје… Неко ми је дао тофанску воду и одредио тачно време моје смрти.“ Моцарт је заиста умро под мистериозним околностима, међутим нема никаквих доказа да је узрок томе била тофанска вода.
Nacionalna geografija
