Многобожачка религија старих Срба
Срби су дошли на Балканско полуострво као многобошци. О њиховој старој вери зна се врло мало. Највероватније је да је њихова вера била, ако не сасвим иста а оно веома слична вери осталих словенских племена, која су се населила на Балкан. Прокопије (умро 565. године), једини извор о вери балканских Словена, забележио је ово: „Верују наиме (Анти и Словени), да је један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње. Судбину нити познају нити иначе признају да међу људима врши неки одлучнији утицај него, чим им се смрт сасвим приближи, или их болест савлада, или се нађу у рату, одмах се заветују да ће, ако то избегну, истог тренутка принети богу жртву за свој живот, и, ако
су добро прошли, приносе жртву коју су обећали и верују да су том жртвом искупили свој спас. Сем тога, обожавају и реке и нимфе (виле) и друга нека нижа божанства (demonia) и свима њима приносе жртве и по тим жртвама врачају!
За овај Прокопијев податак о вери балканских Словена вели А. Брикнер, да се не заснива „на аутентичним подацима… Прокопије не наводи ни једно име, ни један детаљ. Стога је јасно да се у његовим речима огледа опште грчко схватање паганства код варварских народа. Једино интересантни детаљ о поштовању река и нимфа није безначајан. Брикнер наводи податке арапског путника Идризија из прве половине IХ века, који вели за Словене: „Сви поштују огањ, и највише сеју проју. За време жртве сипају проју из лонца на кашику и уздижу је ка небу говорећи: О, Господе, ти си тај, који си нам дао свакидашњи хлеб, дај нам га дакле до краја.
Из Прокопијевог казивања произилази, да је творац муње један од богова иако највећи, јер се вели, да је он и творац света. Издавачи Византијских извора за историју народа Југославије примећују сасвим тачно, да Прокопије „овде не извештава да Словени и Анти верују да постоји само један бог, творац муње, како се то обично преводило, него каже, да је бог грома Перун највише божанство код оба племена“.“ Овај „творац муње је, дакле, само један од богова, кога Словени и Анти обожавају. Према томе Константин Јиречек и Јован Радонић греше када веле, да Прокопије зна да „Словени обожавају једног бића господара грома и света, коме приносе волове и друге жртве: Јорданис вели, да су Венети, Анти и Словени једнога истога порекла и да се
јављају само под три разна имена.“
Да ли је овај „творац муње и једини господар света, био и врховни бог Срба питање је на које се не може лако одговорити. Радослав Грујић је тврдио да су Срби „као и остали Словени веровали у једноћа врховнога бога и многа нижа добра и зла божанства“. Веселин Чајкановић је, међутим, указивао на то, да немамо никаквих података о старим српским боговима. „О старим српским боговима немамо ми као што је познато, никаквих непосредних докумената ни домаћих ни страних, ни савремених ни доцнијих; немамо, другим речима, у рукама ништа. Очевидно је дакле, да ти богови, ако их је било и у колико их је било, припадају времену које је за нас праисторисјко, и да се питање о њима не може решавати уобичајеним историјским методама. “
Чајкановић је тврдио да су Срби „у времену које је претходило хришћанском извесно имали представе о личним боговима. Врховни српски бог, по Чајкановићу, није био Перун, него Дајбог!,који је, по А. Брикнеру, представљао култ сунца“. „Прасловенски назив бога, највишег небесног бића, је или скраћеница од Дажбога, или је та реч очувала првобитно значење, тј. богатство, односно оно надземаљско биће које тим богатством располаже.“ Дискусија о томе да ли је и код Јужних Словена постојао култ Перуна није још у науци завршена. Ослањајући се на Јордана Иванова Миленко Филиповић је покушао да докаже постојање култа бога Перуна код Јужних Словена.
„Питање се, вели Филиповић, уопште више не поставља, после студије Јордана Иванова, да ли су Јужни Словени знали за Перуна: у то се више не може сумњати. “ Филиповић је марљиво скупио обиље грађе о постојању Перунова култа код Јужних Словена, који је касније замењен култом св. Илије, који је „у сваком погледу заменио Перуна, па су и висови, посвећени првобитно Перуну и по њему називани, доцније посвећени св. Илији и називани по њему“. У Босни, под планином Озреном, постоји једно врело, које се зове Перун. „У том имену очувана је успомена на стару словенску религију и оно је, дакле, из доба пре него што су ту досељени Срби примили хришћанство. О митологији балканских Словена, тим самим и о митологији Срба,
немамо скоро никаквих података. „Нико се није потрудио да опише њихово примитивно обожавање природе. На многобројне, још и данас видне остатке, паганских веровања, утицали су, у току преко хиљаду година, веома многи страни елементи, староилирске и романске представе, хришћанске легенде имапокрифи, грчке и источне скаске и бајке, тако да се из њих не може склопити систем јужнословенске митологије. =“ Миленко Филиповић је указао на то, да суседи балканских Словена „нису имали довољно времена ни прилике да упознају њихову првобитну веру и да оставе вести о њој“. И хришћанска црква се, то је општепознато, трудила да уништи трагове незнабоштва код својих нових верника иако то није ишло ни лако ни брзо. Код Срба је утицај њихове паганске вере остао врло јак и дуго после званичног масовног покрштавања. Доментијан вели у своме Живошу Св. Симеона, да је Стеван Немања, поред јеретика (богомила), искоренио „многобожачку превару по целоме своме отачаству … Тада исчезе од нас преварни лик идолске преваре, и молитвама преподобнога оца нашега јавише се по целоме отачаству његову зраке добре вере, и разрушише се жртвеници, подигоше се цркве Христове, и разбише се идоли и јавише иконе светих, беси побегоше и свечасни крст Христов освети сву земљу. Прокопије је истакао да су Словени приносили жртве што значи да су морали имати и жртвенике и некога ко је вршио жртвоприношење. Светозар Никетић ове жртвенике, погрешно, назива „храмовима у којима жречеви отправљаше различне обреде у част њихову и служише им .“ И Нићифор Дучић вели, да су наши пагански преци боговима и богињама „подизали храмове у дубравама и на хумкама у којима су њихови свештеници свршавали идолопоклоничке обреде, а народ приносио на жртвеник најизабраније плодове. Мртваце су спаљивали и веровали су у бесмртност душе, с тога се и не зна за њихово гробље у многобожачком времену. И Радослав Грујић узима да је код наших паганских предака било „свештеника или жречева. Звали су се: врачари, гатари, чаробници и ресници. Ови последњи беху нека врста филозофа. Богослужење се састојало махом у приношењу жртава од домаће стоке и земљорадничких плодова; а место за жртвовање беше обично по шумама и висовима, где су били и кипови богова (болвани или кумири), и називаше се трјебник.
Ови жреци могли би бити слични онима за које вели А. Брикнер, да су на почетку јесени, када су Словени приређивали свечаности главном богу, подстицали народ на верну службу домаћим божанствима и врачали о будућем берићету“… Није јасно да ли су се жртвеници, које код Срба помиње Доментијан, били развили у храмове. О њима се није, код нас, нашло трага. Вероватно је да су се код Срба ови жртвеници налазили на узвишеним местима, која су доминирала околином и према којима је народ неговао известан култ. Негде се ова узвишења и данас зову зборне гомиле, обично велика хрпа камења, у чијој близини се, понегде, могу наћи и стећци, који су каснијег порекла. Могуће је да су се на оваквим узвишицама спаљивали мртваци и како сведочи Прокопије, жене које су остајале удовице. Псеудо-Маврикије вели: „И жене њихове честите су изван сваке људске природе, тако да већина њих смрт својих мужева сматра сопственом смрћу и својевољно се задављује, не сматрајући животом живљење у удовиштву.
Ово није једини траг о постојању људских жртава код наших паганских предака. Он је сачуван и у веровању да се неке грађевине не могу подигнути док се у њихове темеље не узида људска жртва. Ово је, један интернационални мотив, који је код нас јасно изражен у песми Зидање Скадра на Бојани. „Код Јужних Словена људске жртве појављују се само у јако распрострањеном циклусу скаски о великим грађевинама које људи, тобоже, тек онда могу да доврше, пошто у њих узидају живог човека. Није јасно шта је Доментијан мислио под идолима код Срба. Ниједан од ових идола није до сада код нас пронађен за разлику од Руса (кип бога Перуна) и код Полапских Словена статуе богова. Указивано је и на то да су „словенски изрази за ознаку идола туђински, делимично источног порекла: кумир, кап или капишше или балван, који се код Срба јављају као називи за делове земљишта.
Ни о постојању посебног свештеничког реда код Срба, у периоду њихове паганске историје, не зна се скоро ништа. Њих, по А. Брикнеру, није код Словена првобитно уопште било, „али већ у прастаро доба старији у породици или племенски поглавица („владика ) стајао је на челу литије, или приносио жртве боговима. Они су одливали нешто меда и палили маст, а после тога су учесници јели и пили, играли и тапшали рукама и певали обредне песме. Литија се звала жртва, а онај ко је њиме управљао звао се жрец (од глагола жрети – славити). У току времена јављају се прави свештеници (жреци), који су прорицали и врачали у пепелу. Они су били и лекари, растеривали су болести, шапућући прастаре формуле-бајања, која су чак до данас сачувана, али са хришћанским називима.
Вероватно је да велики углед, који су код Срба уживали и старешина породице, домаћин, и племенски старешина, води порекло још из овога времена. У патријархалним српским крајевима био је донедавно обичај да о Божићу, празнику са пуно примеса паганскога, при „устајању у славу Божију“, старешина породице врши дужност свештеника при чему „чита“, у ствари говори наизуст, дугу молишву држећи у руци пехар пун вина из кога, на крају молитве, пију сви укућани по реду старешинства. Ту исту функцију вршио је о крсној слави долибаша, обично најугледнији између гостију, који за време „устајања у славу Божију говори дугу молитву.
Улога и функција домаћина при овоме славском обреду није у свим нашим крајевима иста, али је свагде домаћин, као стожер породице, у центру пажње. Угасити славску свећу, тј. немати кога ко ће да продужи род, сматра се код нас великом несрећом. Оно што је Миленко Филиповић забележио за Скопску котлину, да „ко нема сина узима домазета или посинка да му прими кућу и славу, прилично је распрострањено и у другим нашим крајевима.
Јован Хаџи-Васиљевић је забележио у Пчињи један веома интересантан обичај при коме се домаћин породице појављује као свештеник. „Ако укућани, вели он, не стигну да о ускршњим постима дођу у коју цркву, да се тамо причесте, онда се причешћују у својој кући првога дана Васкрса. Метне се чаша црног вина још у суботу увече поред иконе, напуни се вином. Ако се првог дана Васкрса ујутру не може стићи у цркву, онда чим су сви укућани устали, а устаје се рано, онда се искупе сви у круг око домаћина и он узме ону чашу и дрен с много стаса, колико зна чита и изговара молитву Богу и
метнеонај дренов цвет у вино, затим једноме по једноме да деци из чаше по кашичицу вина, као што чини свештеник у цркви.
И Иван Јастребов је забележио случај у Призренској Гори да обичан световњак врши свештеничке функције. Када су, после укидања Пећке патријаршије 1766. године, становници Брода остали без свештеника и нису га могли добити, онда се међу њима појавио неки Максим, који је вршио дужности свештеника. „Брођани су ми причали, вели Јастребов, још за неког Максима, врло ваљаног човека и с особитим поштовањем према њему казиваху ми да је он њима служио poготово као поп, премда и није био поп. Али шта ћеш, кад нисмо имали правога попа, додавали су ми на свршетку причања моји сабеседници.
„Слава или васлава“ како се зове импровизирана молитва о Божићу и крсној слави, није, вели Вук Стефановић Караџић, „штампана ни у каквој КЊИЗИ, него је прости људи (особито Херцеговци и Бошњаци) знаду на изуст и чате је само кад устану у славу без попа. У тој се слави помињу скоро сви свеци, и послије неколико ријечи све се говори: ва славу и чест“. Миленко Филиповић вели да је слушао по неким кућама у Доњем Крају да је била „штампана књижица са текстом ваславе . Једну верзију „ваславе“, како је говоре сељаци Височке нахије, забележио је сам Филиповић“. То је „дугачка молитва црквеног порекла.
Народни обичаји о Божићу и Васкрсу препуни су реминисценција на старо паганско време и на начин веровања какво је тада постојало. Измећу обиља тих веровања указујемо само на бадњак, који представља неку врсту сакралног дрвета и скоро персонифицира неко лично божанство. На везу између бадњака и домаћина указао је Радослав Вешовић: „Бадњак сије“ (бере) обично старешина, домаћин куће, и с њим иду млађи мушка. Кад дође пред изабрато дрво, домаћин се најприје окрене истоку
прекрсти и помоли Богу, па онда сијече. Проговори обично: ‘“У име Бога и за срећу дома“
У свим нашим крајевима бадњак се свечано дочекује. Начин дочекивања, полагања и частвовања бадњака као и веровања у исцелитељску моћ остатака од бадњака су, такође, различита у разним нашим крајевима,“ Интересантно је напоменути да и Малисори имају и часте бадњак исто као и Црногорци.“ У једној коледи се бадњак и Божић упоређују овако:
„На чем ћемо Бога молити,
За старога за бадњака,
За младога за Божића.
Указивано је одавно на велику измешаност паганских и хришћанских елемената не само у вези светковања Бадњег дана и Божића, него и других наших празника. Endmund Schneweis је, такође, истакао ову помешаност. Јован Ердељановић је, у приказу Шневајсове књиге, рекао да је ово гледиште, што се тиче испреплетености паганских и хришћанских елемената правилно, па, „према томе треба бити обазрив према покушајима, да се ти обичаји тумаче у вези само са једном ограниченом групом појава, нпр. са појавима који се односе на обожавање сунца, или на обожавање предака. Порекло и значај божићњег обредног хлеба, познатог под именом ,„чесница“, покушао је да објасни Шпиро Кулишић.“
Прокопије је навео и то, да су Словени, који су дошли на Балкан, „обожавали и реке и нимфе (виле) и друга нека нижа божанства (demоnia) и свима њима приносе жртве и по тим жртвама врачају“. “ Ни број ни врста ових нижих божанстава нису познати. Изгледа да их је било много и да су била иста код свих јужнословенских племена. Било их је и добрих и злих као што је постојало зло и добро божанство. Траг о томе злом божанству остао је код нас у народној изреци: тешко до зла бога, скупо до зла бога“… Веровање у разна тајанствена бића, која могу и да кобе и да користе човеку, врло су бројна и живе још и данас у нашем народу. По народним песмама било – и разних врста вила, којих је било и добрих и злих. „Виле су имале своја мјеста, своје воде и изворе на којима су се састајале и договарале. Тамо су оне често играле коло и пјевале. Кретале су се само по планинским висовима и кроз шуме, јављале су се на путевима, али никад нијесу силазиле по селима и другим мјестима свакодневног живота. Оне су биле у пријатељству са људима вишега значаја, понекада друговале
са њима, обавјештавале их, откривале тајне и саопштавале разне вијести, верује се и у змајеве, у здухаче, у људе и жене са злим очима, у вампире и вешшице, које су сличне мађионицама. Ова нижа божанства проткивају свакодневни живот народа, који је за њих присно везан. Чајкановић вели да су сва ова божанства продужила да и даље живе у веровању народа и после примања хришћанства. „Али исто тако и код појединих свешаца можемо ми да констатујемо особине и функције које су на њих пренете са старинских божанстава. Ми ћемо овде сасвим укратко споменути неколико случајева. Свети Илија, на пример, наследник је, и по своме спољашњем изгледу и карактеру, и по својим функцијама, старинског бога громовника. Свети Никола потсећа на божанство воданског типа (као и код Германаца) иу извесном погледу на Посејдона. Свети Аранђео одговара грчком Хермесу и германском Водану. И тако даље. Јасно је да су се данашњи наши свеци развили из паганизма, и да њихов култ и веровање о њима могу бити важан култ за познавање прехришћанских наших божанстава“
Има много лепог и топлог у старој вери наших далеких предака. Та је вера „била основана на поштовању природних сила, а добијала је свог израза у разним обредима, који су имали у себи много мистичних, патријархалних И наивно-побожних црта. Хумане црте старе словенске религије биле су необично развијене и истакнуте у веровањима нашега народа. Оне су биле главно обележје религиозног живота код Срба пре примања хришћанства.
Ђоко Слијепчевић – Историја српске православне цркве
