Сликар и фрескописац Јозо Кљаковић Шантић рођен је 19.3. 1889.г. Солину – најстарији од деветоро деце из брака Николе Кљаковића Шантића /1861-1942/ и Павице Кљаковић рођене Гашпић /1861-1935/. Отац је родом из Кљака код Дрниша, “имају друго презиме Шантић“ . Уписавши 1908.г. студије на Високој техичкој школи у Прагу- архитектонски одсек, учио је сликарство код Влаха Буковца, истовремено професора “Академие вýтварнýцх умěн“. Друге године прелази у Беч, студије технике, али са главним занимањем за усавршавање у ликовним уметностима. Посебан утисак на њега оставили су разговори са Густавом Климтом. Потом у Загребу учи сликарство код Фрање Павачића, “сликара талијанског отоћента, бољег од многих Талијана“. Већ 1911.г. запажено је његово учешће на међународној изложби у Риму, а са Иваном Мештровићем /ЕСПОСИТИОНЕ ДИ РОМА, фебруар- април у Павиљону лепих уметности Краљевине Србије, дела: Худи ди Уомо, Адам и Ева Ле Марцхе д’Есцлавес, СаломаВила Равиоила/. Наредне године у Београду на Четвртој Југословенској уметничкој изложби, мај- јун, нашли су се Кљаковићеви радови: Ева, Бошко Југовић и Три Марије. Хрватска је у то доба била у саставу Аустро-Угарске и у њој је на делу јака струја отпора хабзуршкој суверености међу Јужним Словенима, у културним круговима са упориштима у деловању уметника Влаха Буковца, Ивана Мештровића, Иве Војновића… У сагласју са српском националном политиком, они су били јак ветар у леђа ослободилачким тежњама народа у окружењу.
Смело би се рећи да је славу ван граница Хрватске афирмисао мозаицима у Папинском хрватском заводу св.Јеронима у Риму 1944-1967: Крист кнез Мира, Круњење Звонимира и Покрштење Хрвата. Године 1925 освојио је гран при за фреске и витраж на Међународној изложби декоративних уметноси у Паризу.
У односу на “српске мотиве“ знаменити су Кљаковићеви радови: Карађорђе, уље на платну 1920, Бошко Југовић,уље на платну 1920, цртежи- На Гази местану, Мајка Југовића, Доситеј Обрадовић. Круна овога дела његово опуса је заједнички рад са Антуном Аугустинчићем из 1932.г.- Споменик палим Шумадинцима, подигнут у Крагујевцу 1937.г. Како се на популарним мрежама, укључујући википедију може прочитати: Рађен је на основи у облику крста; на странама каменог постоља налазе се четири рељефа, а на постољу су четири групе фигура од бронзе, које представљају четири поколења и четири историјске епохе, кроз ратне догађаје који су их обележили: Први и Други српски устанак, Балканске ратове и Први светски рат. На стубу од гранита је у бронзи ливена статуа девојке, која у руци подигнутој изнад главе, држи круну.
Спомињан је и као лице повезано са покушајем атентата на хрватског бана Славка Цуваја који је безуспешно извршио Лука Јукић 8.јуна 1912.г, након што је у Хрватској распуштен сабор и суспендован устав. Према његовој тврдњи, када се сазнало за припрему атентата, “Београд је наредио нашој организацији, да експлозивни материјал запленимо, а атентат спречимо; тај посао био је поверен мени“. Након несупеха подухвата Кљаковић је “добио налог од организације да се одмах из Загреба удаљи“ .
Приликом боравка у Београду, Кљаковић је постао члан организације Народна одбрана, чије ће распуштање тачком 2. Ултиматума од 23.7.1914.г. затражити Аустро-Угарска након атентата на Ф.Феринанда /тачка 7 односила се на хапшење Милана Цигановића/. Под именом “Петар Божовић, учитељ из Чачка“ ступио је у пиротехнички војни одред. Након кратког војног курса одлази у четврту пограничну чету у Врање, под командом мајора Војина Поповића- Вука, и даље на караулу Козарник на српско- турској граници .
Убрзо се у Београду среће са Драгутином Димитријевићем- Аписом, “мозгом целог револуционарног покрета у рбији“: “Пуковник Димитријевић дуго ми је говорио о њиховој заветној мисли, о ослобођењу свих Јужних Славена. Говорио ми је о ослобођењу српске Босне и Војводине из склопа Аустро-Угарске монархије. Говорио ми је много о улози Србије, као Пијемонта, која ће дати све од себе и употребити последњи напор да то оствари. Хвалио омладинску пречанску, и српску и хрватску, која душом и телом помаже остварењу тога циља… Кроз кратко време доћи ће до рата између нас, Бугара и Турске. Ако Аустро- Угарска интервенише, ви онда морате постати сви активни. Морају наши људи вршити саботажу у аустријској војсци, рушити мостове и друге војничке објекте и по могућности вршити атентате на високе политичке и војничке личности… Не треба се бојати, Русија у том случају иде у рат… Не требате се ви Хрвати бојати нас, нисмо ми Мађари. Држава ће се организовати онако, како народ одреди. У сваком случају сва ће племена бити равноправна“ .
Према Кљаковићевим запажањима, почетак Балканског рата октобра 1912 узбудио је омладину у Хрватској- “Прве вести с ратишта јављале су велике победе Срба и Бугара; омладина је почела јавно манифеситрати и показивати своје симпатије за Србију и Бугарску; почели су се јављати добровљоци…“.
Лично се заузео да једна група Сплићана стигне до Сремске Митровице и даље на фронт. Убрзо му је саветовано “да се што пре јави у Задар, на војну дужност“- није успео одложити одлазак у војску, па је пребегао у Србију. Уз помоћ министра просвете Љубе Јовановића Патка /1865- 1928, члан СКА / већ новембра 1912 именован је за суплента цртања у зајечарској гимназији. Стање у Зајечару о околини пластично је осликано у једном чланку публикованом у Радничким новинама 08.02.1912: “Ко хоће да себи створи оригиналну слику “Србије- раја сиромашног човека“ нека дође у округ тимочки. Народ који се у доба либерално- напредњачке реакције, сав прибијен у радикалну странку, дизао се на буну да истера реакциоаре сада листом емигрира у Румунију, Бугарску, Русију и Америку услед политике те исте радикалне партије. Према статистичкиим подацима, које сам за прошлу годину прикупио, број печалбара само у срезу тимочком износи око 3.000… Но како су стари учесници у радикалним народним побунама и борбама, потпуно измождени и исцеђени својим свакогодишњњим печалбарењем у иностранству, сада је дошао ред на њихове млађе, на децу почев од десет година. Ђаци сеоских основних школа напуштају пре времена школу и по наредби својих изнемоглих и сатрвених очева, својом зарадом исплаћују порезу и исхрањују своје породице… Породице у којима нема мушког лица способног да заради порезу и отплату приреза, почели су слати по једно женско чељаде у Софију, Букурешт, Пловдив и др. да продајом свога тела зарађује новац…“
Пред сам светски рат водила се жестока политичка борба за власт у Србији. Удружили су се били самосталци с Црно- рукцима, да на изборима покушају срушити радикале. До избора није дошло. Објава рата од стране Аустро- Угарске Монархије прекинула је ту борбу. Успевши да се избави пошасти рата бекством у Албанију и преко Грчке у Француску, потом у Швајцарску, Кљаковић је био активни судеоник у бројним расправама на тему учешћа Хрватске у будућој заједничкој држави, заговарајући ставове о већој перспективи везивања за “западно“ него за “византијско сидро“ . У Женеви га је затекао захтев српских власти- Дворска канцеларија затражила је од њега “часну реч да ће казати све што зна о Апису“ везано за судски процес који је против њега вођен и како се испоставило окончан смртном казном. Према запису из 1952.г, његов одговор гласио је “Аписа и другове познајем као честите људе и велике српске патриоте. Чуди ме, да Дворска канцеларија тражи од мене да променим своју струку. Ја сам сликар, и ако треба Дворској канцеларији мишљење о каквом уметничком делу, онда нека се обрати на мене, а не да тражи од мене рђаве исказе о часним људима“. У једном дијалогу из доба окончања рата, на спочитавање Јове Миодраговића да “док су Срби гинули за ову државу, “хрватске правице“ бориле су се на страни Аустро- Угарске Монархије…заборавља се да је српски народ преживео албанску голготу и да је славно завршио овај рат на Кајмакчалану“, Кљаковић реплицира: “Срби су хтели Велику Србију и за њу су се тукли и страдали. Југословенски је Одбор с Трумбићем на челу, остварио државу Срба, Хрвата и Словенаца, и преко Савезника натерао Пашића и Србијанце, да то прихвате… Друго, што говориш, да су се Хрвати борили на страни Аустро- Угарске Монархије, тако сте се исто борили и ви Срби пречани… Од свих Славена Аустро- Угарске монархије, заузимали су Срби најистакнутије војничке положаје у Монархији. Маршал Грба, генерал Боројевић, генерал Трумић, пуковник Мамула, адмирал Негован, вице-адмирал Прица, вице-адмирал Станковић и многи други… и данас верујете да је на Кајмакчалану заслугом српског јунаштва сломљен непријатељ и завршен рат. На том фронту најмање је било Срба са свим југославенским добровољцима… И ако је неко страдао и жртвовао се много за ову победу, то су биле Француска и Енглеска, поготово Француска“ .
На стогодишњицу пробоја Солунског фронта у српској штампи може се прочитати: Пробијен је Солунски фронт. Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила у Првом светском рату – месец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Немачка. Српске снаге пресекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да 30. септембра 1918. положи оружје. Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање. Вест се илуструје речима маршала Франше де Переа, команданта савезничких армија на Солунском фронту, о српским војницима: “То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине“. Чињенично су неутемељене и Кљаковићеве тврдње о “најмањем броју Срба“- било је 180.000 француских војника, од чега половина из колонијалних јединица, са блиставом улогом мароканске коњицње, 150.000 српских војника у оквиру две армије, 135.000 грчких, 120.000 британских, 42.000 италијанских и 1000 албанских добровољаца . У односу на разлоге избијања рата, према немачком историчару Фрицу Фишеру, немачка тежња да постане светска сила био је дубински, основни и главни узрок .
Хрватски уметник мемоаре из 1952. завршава речима: “Пратећи данас политичка збивања у свету и проматрајући политичке тенденције великих сила демократског Запада, долазим до уверења, да се сматра потребом данашњег времена и данашњег живота, стварање “Европске Уније“ или стварање што је могуће већих државних заједница. У сваком случају, поготово ако се неће формирати “Европска Унија“, мора се при решавању Јужно- славенског проблема, апсолутно усвојити источна граница, коју је имала Аустро- Угарска монархија, а која је делила Исток од Запада, то јест Запад од чистог Балкана. У том случају може бити, вољом народа, формирана “Јадранска Федерација“ од Републике Хрватске коју сачињавају: Хрватска тројединица са Сремом, Међимурјем, делом Истре, Ријеком и аутономном Херцег- Босном, затим од Републике Војводине и Републике Словеније. Та држава може такође сачињавати једну од савезних држава “Централно Европске Федерације“. Дочим Република Србија, Република Македонија и Космет и Република Црна Гора могу формирати “Федерацију Рашку“, која може бити такође једна од савезних држава “Балканске Федерације“. Централно Европском Федерацијом била би успостављена равнотежа Западне Европе, а Балканском Федерацијом био би решен балкански проблем и створена једна држава посредница између Истока и Запада. Након остварења горе наведених федерација, Хрватска и Србија поново би постале суседне државе. Верујем, да би у том случају на том сектору престало надирање Истока на Запад, да би престала борба између Хрвата и Срба и да би поново на том простору завладао мир“
