Трагови староегипатског културног наслеђа на тлу Западног Балкана задиру у далеку прошлост. Према распрострањеним веровањима Озирис је владао свим земљама од извора Дунава до Индије, те се не треба чинити изненађујућим његово присуство на данашњем тлу Источне Србије. У обичајима и култури Влаха са ових простора постоји низ подударности са магијским радњама старог Египта као што је “повојница“ за дете или младог Бога, или повијање заборављеног божанства оличеног у деблу бадњака мушком кошуљом- извукавши Озирисово тело из ковчега сраслог у велико стабло (стуб), и богиња Изида обмотала је стуб платном, како су то и Јевреји чинили са својим Ашерама, наговештавајући ускрснуће принципа Добра – Озириса.
Не треба да нас чуди ни помињање египатског бога писмености Тота на једном натпису пронађеном на каменом жртвенику донесеном од стране римских легионара на Караташ, будући да је његов култ познат по мистеријама “црног обреда“, донекле сличним обожавању Кибеле трансформисане у црни камен, представу препреке на улазу у подземни свет, каквим је пролаз дунавских Гвоздених врата обиловао. Натпис гласи:
DEO TOTO VITIONI AUR(ELIUS) ……………… AGATHOMI- NUS MIL (ES) LEG(IONIS)IIII FL (AVIAE) CATARAC (TARUM) STATIONIS DI-A (NA)E HONEST(E) VOTUM LIBIENS POSUIT(Богу Тоту /ТотовЕпитет/ Аурелије Аготоми-нус војник легије IV Флавија, станице Дијане (Дунавских) Слапова, пристао заветни споменик да радо постави).
Тот је код Египћана био и божанство Месеца а његовим именом означаван је, попут Јанусовог у Римљана, почетни месец у години. Утолико је интересантнија коинциденција да два бога из великих религијских система са истоветним улогама мерилаца временских почетака, егзистирају на подручју Гвоздених врата.
Владар граничних подручја Хермес, чије обожавање је проистекло из култа светог камења у својој римској трансформацији, Меркуру, био је симбол за говор. Крила на његовој обући и шлему значила су да говор лети зраком попут птице, како то на диван начин репрезентује бронзана фигура из првог века нове ере, пронађена у Дијанином светилишту код Караташа. У Цицероновом делу О нарави богова, спомиње се да је Меркур, убивши чудовиште Арга, побегао у Египат, где је Египћанима засновао законе и писменост, бивајући поистовећен са њиховим богом Тотом.
Није тешко сложити се да је у старим, као уосталом и данашњим временима, економски изнимно атрактивна делатност била проституција, почев од оне најприземнијег нивоа резервисане за сиромашније слојеве, до “звезданих висина“ какве су досезале куртизане калибра Родопије/ Родопис, из шестог века пре нове ере. Ова Трачанка, рођена на Балкану, под именом Дориха, као дете била је отета и продата у ропство на острву Самосу. Када је стасала у прелепу девојку, господар је одводи у богати египатски град Наукратис, где је за баснословну своту новаца откупљује и дарује јој слободу винарски трговац Харакс, брат надалеко чувене песникиње Сапфо са Лезбоса, која му је много замерала “што се одао милосници Дорихи у Наукратису египатском“. Легенда каже да је Харакс миљеници Дорихи дао красну кућу, бројне слушкиње и ужитке, па и сјајне златне ципелице које су симболизовале одсјај њене плаве косе на сунцу. Једнога дана орао, за кога се веровало да је Хорус, син Озириса и Изиде украде златну /или стаклену ципелицу, толико малу да нога нити једне Египћанке у њу није могла стати, и донесе је у Мемфис, пред фараона Амасиса /570-526.г./, последњег великог владара Египта пред рат са Персијанцима. Остало је прича преточена у савремену бајку о Пепељуги. Но, ово је тек почетак бајковитог живота некадашње Дорихе, сада већ Родопис, по некима због румених образа и лепоте, но не немогуће, и по чињеници да њено име има корен у називу за Амфитритину и Посејдонову кћер, богињу пуног жетвеног месеца, супругу Хелиосову.
(Историје, Књига 2,134-135): ХЕРОДОТОВА ЗАБЕЛЕШКА
Блудница Родопија:
И он (Кеопсов син Микерин) је саградио пирамиду, али она је била много мања од пирамиде његова оца; била је четвороугласта, широка са сваке стране три плетра мање двадесет стопа, и до половине од Блетиопског камена. Неки Хелени кажу да је то пирамида блуднице Родопије, али то није истина. Изгледа ми да нису ни знали ко је била та Родопија, јер јој не би приписивали да је подигла такву пирамиду која је, тако рећи, коштала безброј хиљада талената; а крај свега тога, Родопија је живела за време краља Амазиса, а не за време ових владара; дакле, много година после краљева који су сазидали ове пирамиде. Била је родом из Тракије, и робиња Јадмона, сина Хефестополијева са Сама, и другарица у ропству са баснописцем Езопом. Родопија је дошла у Египат са Ксантом са Сама, који ју је овамо довео да помоћу ње направи добар пазар. Њу је, међутим, откупио за велику своту новца Харакс, син
Скамандронима из Митилене, брат песникиње Сафе. Тако је ослобођена, па је остала у Египту и зарадила много новца, јер је била изванредно лепа; то значи много новца за једну Родопију, али још увек недовољно да тим новцем подигне једну пирамиду. Па и данас може свако, ко год хоће, да види десети део њеног имања, и не треба мислити да је јако много новца поклонила храму. Хтела је, наиме, да остави у Хелади неку успомену, и на крају је измислила нешто што дотле још ником није пало на памет, те је послала у Делфе поклон једном храму да се, као успомена на њу, постави у Делфе као заветни дар. За десети део свог имања дала је да се направи много железних ражњева, довољно великих да се на њима може испећи један во, и послала их је у Делфе, где и сада леже на гомили иза олтара који су подигли становници Хија, баш прекопута самог храма. У Наукратији је радо вршило свој занат више ванредно лепих блудница, пре свега ова о којој је овде било говора, а која је била тако чувена да је у Хелади свако знао за име Родопије, а после ње је била нека Архидика, о којој се такође много говорило у Хелади, али ипак мање него о оној првој. А Харакса, који је био откупио Родопију, кад се вратио у Митилену, исмејала је оштро у једној својој песми песникиња Сафа…
Гај Плиније Старији /23-79.г./ у “Историји Природе“ бираним речима финализује импресије изазване сликом фасцинантних египатских пирамида: “…Ето такве су чудесне пирамиде али је највеће чудо од свега то да је најмању пирамиду која истовремено изазива највеће дивљење- а не нека од оних које показују краљевско богатство- саградила Родопија, куртизана! Ова жена је својевремено била робиња заједно са Езопом, филозофом и баснописцем, и са њим је делила постељу, али оно што највише изненађује је то да је једна куртизана могла, путем њеног заната, да стекне тако невероватно богатство“.
Код тумача античке историје ипак преовлађују мишљења да је у легенди о пирамиди Дориха/ Родопис, помешана са Нитокрис, дражесном египатском краљицом и јунакињом многих легенди записаних од стране Јулија Африканца и Еузебија, за разлику од Страбона и Елијана који у Трачанки виде краљицу Египта. Према Хеородоту, кћер фараона Кеопса захваљујући легализованој проституцији обезбедила ја новац за оконачње изградње импресивне пирамиде, да би недуго затим и себи саградила споменик сличне врсте на начин да је “сваки њен посетилац био обавезан донети по један камен“.
Чини нам се да између имена краљице Нитокрис и назива града из којег је Родопис доведена пред фараона- Наукратиса, има подударности довољних да назив места одакле је Хорус донео знамен фараону Амасису о будућој миљеници, буде предзнак краљичин. Овај антички град из седмог века п.н.е. налазио се у делти Нила и био центар културне и трговинске размене Египта и Грчке, бачен у засенак оснивањем Александрије 332.п.н.е. Смелији тумачи легенди могли би повући и паралелу по питању “географског порекла“ измена имена најлепше Трачанке, јер је име спомињано после њене еманципације откупом од стране брата песникиње Сафо- “Родопис“ идентично огромном планинском ланцу Родопи који захвата, изузев пространстава данашње јужне Бугарске, део Македоније, и значајни сегмент североисточне Србије, укључујући планину Црни Врх. Овде треба знати да је у антици постојао обичај да се робовима дају имена по крају одакле потичу. С тим у вези, Родопис би могло бити “ропско“ име лепе Трачанке, задржано и по њеном ослобођењу из неког разлога као што би то могла бити симболичка “космичка свадба“ Сунца оличеног у египатском фараону и Месеца похрањеног у основи имена Родопис, или мора, чија је богиња пуног Месеца изданак по оцу Посејдону и црвене земље коју представља египатски живи бог. Штавише, у митологији старе Грчке, Родопис може бити и невеста Хема /Црвене планине/, сачуваног у називу планинског масива, данас знаног као Балкан. Иначе се не спори да је легендарна трачка куртизана, од плодова свог заната, даровала пророчиште у Делфима, у шта се лично уверио Херодот походећи делфско светилиште.
ПЕПЕЉУГА У СРБИЈИ
У крајевима данашње Србије живе легенде, али и историјски трагови, о куртизанама по којима су и градови добијали имена. Први такав случај забележио је Феликс Каниц идентификујући концем деветнаестог века Курвинград у близини Ниша, чувајући од заборава приповест раније забележену од стране Милана Ђ.Милићевића /“Краљевина Србија“ стр.16/: “Оснивање овог града, који се у последњих неколико година више и не помиње, народ приписује истој књегињи Ниши, сестри оних бугарских књегиња које су саградиле дунавске тврђаве Видин и Видбол. А име Курвинград потиче, по народу, отуда што је та Ниша одржавала недозвољене односе с калуђерима у манастиру Комига на другој страни реке. Да би ту везу олакшали, неморална дама је између свог града и манастира разапела платно по којем је прелазила. На филитној стени на којој се налазио манастир још се виде неки остаци, али је ружна успомена у народу спречила његово обнављање. Ипак га сујеверни људи посећују и подвлаче се под неки издубљени чудотворни камен тражећи тамо лека својој болести. Са курвинградског платоа отвара се далек и јасан поглед на Лесковац…“ /“Србија, земља и становништво“ књига 2, СКЗ 1987, стр.176/. И у легендама о трачком коњанику или неком његовом даљем супституту на у регији ђердапског Подунавља спомиње се платно као обавезни ,,реквизит“, Особени значај божанства оличеног у коњу огледао се дуги низ векова у Текији на Дунаву, кроз обред комуницирања са силама подземног света. Последњи такав случај забележен је почетком двадесетог века, када би, као и његови далеки преци, сваке године у недељу пред Тодорову суботу један мушкарац падао у транс. Био би полаган на белу простирку у највећој одаји сопственог дома, а од улаза у двориште до кућног прага полагано је на земљу бело платно. Након што би особа обдарена овом моћи завршила сеансу, добијајући одговоре на питања попут оних где је нека ствар скривена и како до ње доспети а да се не навуче проклетство на пород, шта коме од мртвих треба дати за подушје и сл, невидљива сила би се, као што је и дошла- уз застрашујући топот, враћала у своје обитавалиште. Мада нико од ,,овоземаљског света“ никада није на положено платно крочио, оно би по свршетку обреда, било ишарано траговима коњских копита. Коначно постоји обичај код Влаха из ђердапско залеђа да, када призивају душу умрлог, претходно платно којим су прекрили штап забоден у земљу, залију водом…
Дубровачки емисар Мата Гундулић на пропутовању кроз нишки крај 1672.године чуо је народно предање по коме је српски краљ некада тај град даровао, као наград,у некој блудници- е дицоно дато гиа пер мерцеде ад уна меретрице дал ре ди Сервиа /Пантић Мирослав, Сусрети с прошлошћу 1984,стр.392/. Истоимени град постојао је и у атару села Мала Врбица на Дунаву, код Кладова. Према у више верзија разгранатој легенди међу доморицима, импозантни антички дунавски мост није могао бити изграђен док није на жртву принесена Трајанова миљеница, куртизана родом из прекодунавске Дакије. Када је бачена са првог стуба моста, њено тело испливало је на месту Курвинграда, одакле у новијим временима назив за насеобину. У Румунији је раширено уверење да је и римски цар Трајан трачког порекла о чему сведочи његово име настало од речи ,,Тракијан“- “Трачанин“.
Мимо писаних закона, жене су обичајним правима неретко излагане “посебном режиму уласка и опстанка у новој заједници“, какав је случај био у Петровом селу код Кладова, до четрдесетих година протеклога века. Како је Мирко Барјактаровић забележио у раду публикованом у Гласнику Етнографског музеја 1960.г : “до пре двадесет година девер је спавао прве брачне ноћи са младом…обичај донет из Црне Горе“. По истом истраживачу, старији људи у Петровом селу памте да се при крају 19.века десио случај да је један муж-Петросељанин, одсекао нос неверној жени- “таман онако како се радило у завичају његових предака“ (1960, 133). Из Црне Горе донели су и навику да жена треба више да ради него мушкарац: “то се гдего и данас може осетити“ .
Драконске казне према женама забележене су у мноштвима случајева, укључујући онај који је примењивао некадашњи владар Кључа и Крајине Осман паша Пазваноглу. Жене “које би дале повода нереду или свађи“ биле су везане у вреће и бацане у Дунав. Коментаришућу такво поступање, Тихомир Ђорђевић указује да је иста казна примењивана и од стране хришћана “само утолико ублажена што жена није мећана у џак, већ је онако отворено бацана у воду да се удави“. Као пример наводи случај Стевана Живковића, “једне од важних личности устанка под Карађорђем“ који је бацио у Дунав своју жену због тога што је “била непоштена“, и то “без суда и пресуде“: “Када је извезена на пола Дунава и бачена у воду, она је неколико пута искакала на воду и није могла да потоне. И тако морали су се веслари вратити за њом и тући је веслима дотле, док није потонула. Имала је, веле, мало дете на сиси, за којим је једнако викала и запевала док се није удавила“.
СРПСКА ПЕПЕЉУГА- МИЉЕНИЦА КНЕЗА МИЛОША
Почетком 20. века вољена “српска Пепељуга“ постала је Јеленка, миљеница кнеза Милоша. Најпознатији хајдук у регији Ђердапа у 19. веку био је Гица, првобитно најамник владара Аде Кале, Реџеп Аге, који је његову сестру држао у свом харему. Марта 1813.године Карађорђе је пристао да Гица пређе на српску страну Дунава и буде му савезник. Данас је у популарној литератури хајдук Гица више познат по чињеници да је био муж потурченице Јеленке, раније у харему Реџеп аге заједно са Крачуновом /и његовом/ сестром, од 1822.г. миљенице кнеза Милоша и мајке његовог сина Гаврила рођеног 1826.г, супруге Теодора Хербеза (министар финансија и члан Државног савета), о којој је Ђорђе Милосављевић написао роман “Ђаво и малала госпођа“ овенчан наградом Исидора Секулић за 2009.г.
Гица и Јеленка венчали су се у Кладову 1811.г, када је ту кнез био Крачун Николајевић. За закључење брака по црквеним правилима /венчали се у кладовској цркви/ није смело бити разлике у вери, па се претпоставља да је ту Јеленка и покрштена.
Према Сави Јанковићу, Гица је избегавши у Видин 1816.године примио ислам. Живели су до 1822 у Видину и Нишу. Божидар Ковачевић у приповести “Данило слуга у кнеза Илије“ о њему пише:
“Био је тај Гица добар господар. Велики џамбас, волео коње као и кнез-Илија; знао за добро вино и добар залогај; имао очим „срце за лепоте живота и света; волео рад и ред; за друта, пријатељ давао крв испод грла, за пса пас, за човека човек! Имао тај Гица две жене; прву, стару, Српкињу, држао код куће, тамо у Липови, а другу, много млађу, Влахињу, у Решави, и обе живеле код њета као бубрег у лоју. А већ деца, као бегови! И не само деца и жене, него читава тевабија скупљала се око њега; сирочад, убоги и разни лезилеби, све то висило о његову врату, живело сито и пјано славећи Бога и Гицу. Сад ће се све то разићи, кућа растурити, а што је најгоре, нема више Гице, здравог, темељног, увек ведрог и спокојног… Умро је на Аранђеловдан од запаљења беле џигерице…“
1822. године Јеленка се преселила у Крагујевац где је јавно представљана као друга жена кнеза Милоша Обреновића- Мала госпођа. У више наврата појављивала се у престоници Београдског пашалука бивајући тумач при турско- српским разговорима.
У мемоарима Нићифора Нинковића стоји како га је капетан Глумац упутио да управо Јеленку замоли за интервенцију код кнеза, не би ли опет задобио некадашње поверење српског главара: “Трчи код Јеленке, моли и љуби је у руку. Ако то ко учини, она ће. Зато што курве сад више чине него људи“ . Недуго затим, приликом егзекуције телесне казне у Милошевом присуству, он примећује: “Чујем гди Јеленка говори, плаче и моли да људе на правди бога не бије и срамоти…“.
Јеленкина лепота одговарала је естетским стандардима данашњице. Кћер њене усвојенице Јелене, Мирка Ј. Грујић овако је приказала најлепшу жену Београда: “Јеленка је била висока, витка и са пуно темперамента се кршила при ходу. Имала је беспрекорно бео и чист тен, иако су је, као хајдучицу, по хомољским планинама шибали хладни и оштри ветрови а дуге хладне кише лиле по њој, жарило је јарко сунце. Очи црне, облика бадема. Коса јој је била густа, црна и сва коврџава, нос правилан и средње величине, уста мала и дивног облика. Зуби бисерне белине красили су њен осмех. Лице дуго и узано. Њене беле ноге и руке личиле су као да их је вешт вајар извајао. Имала је поглед пун заноса. Са много урођене кокетерије умела је да се насмеје и при смеху главу је увек мало забацивала уназад“ .
Радован Казимировић слутио је да ју је Напрата однела лета господњег 1864.г. “Косу је била улепила блатом, умотала се у гареж и у крпе, колутала очима као јуродива, пуштала пену на уста и махала рукама што јој је донело „успеха“ у просјачком занату. Људи су јој бацали милостињу само да им не би пришла или их, далеко било, дотакла.“ /Ђорђе Милосављевић/
Судбине савремених пепељуга у регији данас се своде на проституцију, халуцинације о лепшем животу изазване наркотицима, нико више по њима не назива било шта што би имало предзнак “лепо“, изузев њихових колегиница, водитељки опскурних забавних програма “најгледанијих канала“ и надобудних “ментора“, док изрека “Хлеба и игара“ све више губи први знамен.
.
