Хришћанство, попут других религија- првобитно “домородачко- паганских“, затим политеистичких у доба владавине Рима, ислама између 15 и 19 века, имало је веома значајну улогу у насељавању, честим миграцијама, опоравку и опстанку становништва на границама данашње североисточне Србије. Мноштво ратних сукоба који су дотицали ово подручје, оставило је видне трагове и на менталитет и навике становништва али чини се да нити једна власт није толико енергије улагала у обрачун са верским заједницама, као што је то рађено за време социјалистичког државног поретка, једнопартијске владавине која је својим деловањем настојала верска убеђења поданика свести на фолклорне мотиве. Савез комуниста Југославије баштинећи марксистичку идеологију, све до свога гашења 1990.г. имао је изузетно оштар став према хришћанству, православној и католичкој хришћанској цркви, доживљавајући религију, речником класика марксизма казано, као опијум за народ. Наравно анимозитет је био узајаман и вековима грађен, о чему говори и енциклика Папе Лава Тринаестог од 28.12.1878.г. Quod apostolici muneris осуђујући комунизам и социјализам као “смртоносну заразу што напада сами корен људског друштва да би га уништила“. Највишим правним актом Краљевине Југославије од 3.9.1931.г. јемчи се слобода вере и савести а уживање грађанских и политичких права, сагласно члану 11.ст.2, независно је од исповедања вере; ставом 8 прецизирано је како никоме није допуштено да у богомољама или приликом верских скупова и манифестација уопште врши ма какву политичку агитацију. Устав СССР-а 1936.г, чл.124 прокламовао је “у циљу осигурања грађанима слободе савести, црква у СССР одвојена је од државе, и школа од цркве. Слобода вршења верског обреда и слобода антирелигиозне пропаганде признаје се свим грађанима“. Као корелативна овој норми стоји одредница чл.126 да “најактивнији и најсвеснији грађани из редова радничке класе и других слојева радног народа удружују се у Савезну комунистичку партију бољшевика“. Тражење пак путева прожимања хришћанства и марксизма није било јалов посао за неке филозофе попут Жана Калвеза, при формулисању тврдњи како је Маркс задржао хришћанско веровање у виду несвесне носталгије кад је обликовао портрет пролетера- “пролетаријату су, наиме, приписане црте интегралне човечности, које хришћанин признаје своме спаситељу, и уједно црте божанства у виду универзалности која је заправо супститут бесконачности“.
Како год, служење Господу испостављало се врло опасним занимањем и по субјекте и поредак… Отуд и забележени случајеви отмице калуђерице из манастира Крепичевац, срез Бољевачки 23.9.1942.г, или нестанка из сопствене куће свештеника Јована Кантимира и супруге му- 2.новембра 1942.г- село Глоговац, срез Крајински… Приређивачи зборника докумената “КПС у источној Србији-Окружни комитет 1945-48“ коментаришући извештај ОККПС Зајчар упућен Централном комитету КПС новембра 1946 износе став како “биро окружног комитета у овом акту оцењује држање свештеника и њихову политичку опредељеност за нову власт; ово због тога што се део свештеника за време рата лоше понашао са окупатором и четницима а по ослобођењу поједини свештеници су се држали пасивно не учествујући у акцијама народне власти и Народног фронта…“.
Још током Другог светског рата спомињани су застрашујући примери односа револуционара оличених у припадницима комунистичког покрета и “експонената старог режима“- људи привржених цркви. Руски емигрант Алексиј Шеншин, иначе професор шумарског факултета у Београду у једном свом извештају о стању избеглица од 23.11.1943.г. реферише: “…Један млади инжењер, син руског свештеника и ожењен Српкињом. Његов отац, стари и поштени човек, био је парох у једном српском селу недалеко од Ужица, где је живео са својом женом и ћерком- осамнаестогодишњом девојком, и био је веома вољен и поштован од својих парохијана. Када су комунисти то село освојили, онда без обзира на молбе парохијана, они су мучили и свештеника и његову породицу и то на најстрашнији начин: жена свештеника и његова кћер су биле силоване у његовом присуству,а после заклане, а он сам је после био распет. Онда су Немци поставили тог младог инжењера на чело казнене експедиције у тај крај…“
Суровост некадашњих другова осетио је готово у исто доба на истом месту и предратни угледни комуниста Живојин Павловић, раније секретар КПЈ за емиграцију, 1937.г. одстрањен из партије као присталица Милана Горкића. Ухапшен је од стране комуниста на подручју Ужица: “…У ислеђивању су учествовали : Слободан Пенезић, Владимир Дедијер, Петар Стамболић и вероватно Родољуб Чолаковић. Приликом ислеђивања примењена је тортура, батинање, морење глађу и жеђу- после чега му је давана слана вода. У затвору је покушао самоубиство режући вене… Стрељан је последње ноћи пре повлачења Врховног штаба из Ужица. По казивању извршиоца смртних пресуда тада је у ноћи стрељано 4-5 камиона људи. Сви метком у потиљак! Породице су 1. јануара 1942 ископале стрељане а међу њима и Живојина Павловића…“ . Сличних примера било је и на другој страни у крвавом грађанском рату између припадника Југословенске војске у отаџбини и партизана који су баштинили комунистичке идеале. Указујући на недолично понашање команданта 2. батаљона 4. бригаде Горске гарде ЈВуО, извештај о збивањима у космајском срезу садржи навод да је “исти командант чак извршио и дело убиства над свештеником села Стојника, Владетом Поповићем, оцем четворо деце“ . За разлику од припадника партизанског покрета отпора, ЈВуО истрајавала је у настојањима да свештенство српске православне цркве везати за себе: “Света православна црква учествује са нама само преко појединаца. Потребно је да ступи сада у наше редове целом својом организацијом. Сваки корпус, по могућству и бригаде треба да имају свештеника или калуђера…“ . Чак је концем фебруара 1944 при врховној команди ЈВуО образован одсек за верска питања.
Обласни комитет КП Србије у извештају о раду за 1951.г. посебно је указао: “Реакционарно деловање појединих попова, сем што се УДБА њима бавила, није било предмет предузимања никаквих политичких мера. У Бору је, на пример, деловање једног католичког попа узело приличне размере, а да се нису пронашле одговарајуће мере за његово онемогућавање. Неки попови у граду Зајечару са епископом Емилијаном почели су у задње време такође да дижу главе. Овај задњи- пошто није успео да легализује свој реакционарни рад, почео је сада неким писмима да се обраћа својим истомишљеницима и да позива вернике на окуп. По томе до сада такође нису предузете никакве политичке мере. Могло би се рећи да се уопште на деловању цркве /мада код нас није било много отворених непријатељских иступа попова/ прилично нејасно гледало од стране наших комитета, па да је ту и тамо било сувише “широких“ односно либералних ставова. Као да је постојање свештеничких удружења и активно учешће појединих свештеника у Народном фронту замаглило другу страну питања- сталну идејну борбу против религиозне затуцаности. А овакав у суштини непринципијелни и безидејни став, при активном деловању ситнобуржоаске стихије и одсуства озбиљнијег рада на идејном уздизању, имао је за последицу да је у једном броју наших основних партијских организација дошло до извесне дезоријентације и до наопаких схватања о религији. Кроз свестрану анализу конкретног стања у сваком срезу, нама тек предстоји предузимање низа мера како према изразито реакционарном деловању појединих попова и црквених одбора, односно према разним четничким и другим непријатељским елементима који сада, пошто су другачије онемогућени покушавају да кроз цркву развијају свој контрареволуционарни рад; тако и предузимање културно- просветних и других васпитних мера за подизање општег нивоа свести наших људи што ће онемогућити свако реакционарно и непријатељско деловање убудуће. Посебно морамо обратити пажњу нашој омладини, школама и просветним радницима, чувајући се при томе сувишних административних мера које могу штетити. Ту значајну улогу треба да одигра и наша омладинска организација. Међутим, било каква кажњавања или пренагљивања и фронтално заоштравање односа може само погоршати стање и довести до супротних резултата“ .
У нормативној сфери некакав напредак у статусу слободе вероисповести и верских заједница, забележен је уставним решењима из 1963.г, да је исповедање вере слободно и приватна ствар човека, верске заједнице одвојене од државе и слободне у вршењу верских послова и верских обреда- поглавље слободе, права и дужности човека и грађанина, чл.46, но готово идентичне биле су и норме чл.25 Устава ФНРЈ из 1946, додуше без ограде о вери као приватној ствари човека.
Нажалост, држава је за свој благо речено игнорантски став према Српској православној цркви, додуше не често, проналазила јаке савезнике и унутар ње. Један од израза таквих струјања садржан је у уџбенику за Српске православне богословије Б.Цисаржа Црквено право 1 из 1970.г, штампаног с благословом патријарха Германа: “…Тако је Српска православна црква у новом поретку добила своје место, које јој припада по њеним историјским заслугама и по њеној јеванђелској мисији. Она није ни забрањена, како су то појединци прижељкивали, нити је од државе одбачена, како су други погрешно замишљали- него је од државе одвојена… Сходно уставним начелима о одвајању Цркве од државе и о слободи вероисповедања, Српска православна црква, као и све остале верске заједнице, самостално развија свој живот и акцију, у духу верске толеранције коју је омогућила социјалистичка држава. Дакле, постоје сви услови који Цркви омогућавају да врши све оно што јој је Христос у аманет оставио, и ако би она хтела да изађе из тога оквира и да испољава политичке тенденције- органи власти јој чине само драгоцену услугу, јер је враћају на чисто црквени терен и на испуњивање оних задатака које јој је Христос поставио. Државни прописи у СФР Југославији, због тога, ни најмање не спутавају Цркву у вршењу њене божанске мисије на земљи, нити од ње чине послушног роба. А држава са своје стране не само што је не омета у вршењу њезине мисије, нити од Цркве тражи да се меша у њене унутрашње послове, него јој оставља да сама решава све послове своје унутрашње управе…“
Перјаницу у имплементацији марксисичког погледа на свет кроз спречавања “верске конкуренције“ представљала је политика албанског вође Енвера Хоџе, идући чак испред совјетског узора из Устава 1936.г. Албанији се 1967.г. прогласила за “прву атеистичку земљу на свету. Јавно испољавање религијских уверења је проскрибовано, цркве и џамије претворене у магацинске просторе. У Југославији атеизација је манифестована првенствено на плановима деполитизације свих верских заједница и потискивања идеје о идентификацији верског и националног код историјских и традиционалних цркава и верских заједница .
Однос према религији био је модерни изазов и за младе полазнике тзв. марксистичке школе широм СФРЈ, укључујући ону у Гамзиградској бањи још и раних осамдесетих година прошлог века. Реферате којима је приљежно настојао показати све заблуде религијског погледа на свет, насупрот “исправном“ марксистичком држао је потоњи председник општине Кладово, а ради јачег одјека у масама публиковани су и у посебном шапирографски рађеном билтену Марксистичког центра у Кладову, на начин достојан дана илегалне борбе комуниста против “страних завојевача и домаћих издајника“. Све до петооктобарских промена ти су билтени красили полице локалног центра за културу, да би потом вандалски били уништени, не би ли се заметнули трагови једном времену и његовим јуношама… Очито су модерни комунисти, несвесно на трагу светих списа, манифестовали блискост идеји како “доноситељ Речи Божје мора бити неписмен да би примио реч Божју“ .
Распад СФР Југославије започет формално – правно конфедерализацијом Словеније септембра 1989, довео је до преиспитивања али и покушаја инструментализације улоге цркве у политичком животу, на плану реафирмације идеје о “Небеској Србији“, монархизма. Гласило СПЦ “Православље“ у броју од 1. октобра 1992 донело је текст следећег садржаја: “…Црква је најпозванија и најодговорнија институција за очување српског националног православног идентитета… Црква је дужна да каже шта мисли о државној политици, да опомене, исправи, усмери или осуди ако је та политика штетна за грађане односно чланове цркве, свидело се то некоме или не Црква је једини морални арбитар у државнополитичким пословима, јер се они непосредно тичу народа за који је Црква одговорна пред Богом и пред историјом. Црква нема претензију да замени државну власт, већ само да ту власт може споља да надгледа и да о њој изриче свој суд, а све то само за добробит народа“.
Савремена схватања уставног права под слободом вероисповести подразумевају: а) слободу од забране исповедања вере; б) слободни избор верског уверења, без мешања државе уставновљењем државне вере; в) слободу од било којег верског уверења и г) слободу од изјашњавања о својим верским и другим уверењима. Једно уставно ограничење из 2006.г. огледа се у чињеници да уставни суд може забранити верску заједницу ако својим деловањем угрожава следећа права односно слободе: а) право на живот; б) право на психичко и физичко здравље; в) права детета; д) право на лични и породични интегритет; ђ) право на имовину; е) јавну безбедност и јавни ред; ж) изазива и подстиче верску, националну или расну нетрпељивост.
Актуелни Закон о црквама и верским заједницама, чл.11.ст.2. садржи признање: Српска Православна Црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању и развијању идентитета српског народа.
