Када се замисли о Богу и смислу постојања, човек често наиђе на камен спотицања, на мисао о неправди која постоји у свету. Људи који живе по савести страдају, страдају и деца која нису стигла да начине никакав грех, а они који живе непоштено – уживају. То је неправедно!
Овај аргумент има смисла само ако се живот посматра са позиције овог, земаљског живота. Ако се верује да се све завршава смрћу, онда се заиста не може разумети страдање праведних и уживање неправедних.
Ипак, ако се ситуација посматра са тачке гледишта вечности, онда је све на свом месту. Прво, Бог делује по закону љубави а не праведности. Друго, на свако добро и зло Он не гледа из наше земаљске перспективе, већ из перспективе духовне користи за душу, која је вечна. Полазећи из тог становишта, колико год парадоксално звучало, Божија љубав се пројављује кроз страдање које Господ допушта свакоме по његовој снази, колико може да издржи. Управо страдање васпитава нашу душу, учи је да се не везујемо за овај свет, него да живећи на земљи, душом стремимо непролазном добру будућег живота.
Страдања која трпимо према нашој снази служе томе да разумемо да су сва добра овога света пролазна и непостојана. Живети и тежити пролазним добрима, то просто нема перспективу, јер се она не могу понети у други живот. Са друге стране, овде на земљи нико од нас не може бити потпуно сигуран шта га чека сутра, нити може да рачуна на та добра до свог краја, до смрти.
Светитељи, који су ово потпуно разумели, веровали су да су страдања Божија благодат, а уколико их нису имали у неком дужем временском периоду, туговали су и сматрали то лошим знаком говорећи: Вероватно ме је Бог оставио. Они су разумели да је безбрижан и изобилан живот један од разлога што се духовно начело у човеку гаси.
Ево шта каже Јевгениј Трубецки: Једна од најгорих сметњи духовном развоју је тренутни живот испуњен благостањем. Комфор, удобност, ситост и све обмане несталне, тренутне лепоте, то су елементи из којих настаје заносна варка која паралише духовне снаге. Што је човек више засићен овдашњим, мање осећа потребу за оностраним. Ето зашто су потребна страдања и невоље – за буђење и рушење илузије о постигнутом смислу. Благостање најчешће води до грубог материјализма. И супротно, услед тешких искушења човек се окреће духовном и узраста у религиозном.
Најгрубља откровења животног смисла повезана су са оним тешким страдањима која пробуђују и јачају дух. Допуштајући страдања и патње Господ нас учи важној истини: овај свет је несавршен и није могуће остварити потпуну срећу у овом животу. Ми страдамо зато што смо отпали од извора сваког добра, и сами себе лишили Божанског живота.
Тек када спозна страдања и муке у одвојености од Бога, човек схвата где је вечни смисао и срећа. Када на својој кожи осети тугу овога живота, душа може да тугује због раздвојености са извором сваке среће – са Богом.
Када се говори о страдањима деце, то се, као и све друго, дешава по допуштењу Божијем, из љубави: нажалост, то је најбољи начин да ближњи промени свој поглед на свет и да разумеју да је тражење благостања у овом животу, одвојено од Бога – некорисно. То је лекција ближњима и родитељима да се не везују за блага овога света, већ да волећи своју децу, желе њихову духовну корист, и да их васпитавају у религиозним духу и тежњи за добром у вечности. Бог у односу према деци такође пројављује љубав са становишта вечности. Дозвољавајући да пострадају, он их приводи себи и даје им бесконачно добро које ми нисмо у стању ни да спознамо.
О аутору- Михаил Игоревич Хасмински (1969), православни психолог , директор центра за кризну психологију Московске патријаршије, чије је оснивање благословио патријарх Алексеј II. Члан је Државног савета ФСИН (Федералне службе за извршење казни) Русије, главни експерт групе православних сајтова за психолошку помоћ „Преживети.ру“ Активно се бави праксом у области кризне психологије и психолошком рехабилитацијом особа које су доживеле губитак блиских, нарочито деце, као и оболелих од тешких болести. Пружа психолошку помоћ људима који су страдали у зонама ратних дејстава (како војницима тако и цивилима), или који су преживели раскид и психотрауматске екстремне ситуације (жртве насиља и суицида). Аутор води семинаре за свештенике на којима присуствује више стотина свештених лица, на тему Савремено пастирско старање о души и православна психологија – практични аспект.
Из књиге – Од бола ка победи
