Психолог Ана Мирковић: Срећна особа не хејтује; несрећне, бесне и агресивне особе малтретирају друге

На Фејсбуку је основана група „Сви за Младенов закон“ са жељом да се кроз дискусију, предлоге и иницијативе дефинише такозвани Младенов закон и на тај начин спрече дискриминација, вређање и насиље преко друштвених мрежа.

Психолог Ана Мирковић каже да често реакција буде прекасна, као и да најчешће реагујемо када се догоди нека инцидентна ситуација.

Истиче да иако није правник свесна је свих комплексности дефинисања тог закона.

„Ви можете законом да дефинишите да неко не може да објављује садржај о другој особи која није дала пристанак, што се овде десило, можете законом да дефинишете и шта је говор мржње и да препознате када то прелази границу“, рекла је Мирковићева.

Истиче да конкретно у овом снимку, осим саркастичног тона и непримерене комуникације, није било директног вређања, али да је оно што је дало снагу том снимку није тај један човек који је то ставио на интернет, већ хиљаде других који су то делили и који су му се подсмевали.

„То је оно чему сведочимо свакога дана. Неко пати од депресије, неко има суицидалне мисли, а већина наше деце и младих чак не зна ни да препозна дигитално насиље и мисли да то тако треба. Чујете често тамо су сви хејтери, сви говоре ружне речи и то је нешто што је недопустиво“, наглашава Мирковићева.

„Постали смо друштво врло неемпатичних људи“

Говорећи какву опомену и поруку нам је послао трагичан случај Младена Дулића, Мирковићева каже да смо постали друштво врло неемпатичних људи који не разумеју туђа осећања.

„На стотине хиљада других људи је то делило, лајковало, том дечку се подсмевало. Сваки пут када бисте то урадили само поставите питање – како бих се ја осећао да је такав садржај о мени се појавио на интернету и да мени неко пише ово? Не, нимало се не бих лепо осећао. Хајде да сагледамо туђа осећања и свет из туђих ципела“, поручила је Мирковићева.

Поручује да смо генерално као друштво фрустрирани, бесни, недовољно самоактуализовани.

„Увек питам децу да ли срећна особа хејтује друге људе? Да ли сте некада били толико радосни да сте помислили идем сада на друштвене мреже све најгоре свима да напишем? Несрећне, бесне, агресивне особе малтретирају друге људе и онда испада заправо да они који трпе насиље треба да имају емпатију и разумевање за оне који их муче и малтеретирају, али тако је, јер ако се уплетемо и на то одговарамо насиљем, онда стварно нема наде“, наглашава Мирковићева.

Поручује да је то посебно важно на друштвеним мрежама, јер ту све лако оде далеко, а онда нема назад.

„И да избришемо садржај, неко га је сачувао поново ће га поставити, нема приватне комуникације на интеренту“, додаје.

Оно што пошаљете макар једној особи заувек је ван ваше контроле

Указује и да постоје различити видови дигиталног насиља – један од облика је секстинг.

„Када млади људи једно другом у инбокс шаљу неки садржај врло шкакљивог карактера, на пример полунаги или наги селфи, и то у оном периоду када желе да покажу да тој особи верују, да јој се свиђају и да се она њима свиђа, и тај материјал постане предмет уцене између те две особе“, објашњава Мирковићева.

Истиче да младима стално говори да оно што пошаљу макар једној особи – било да је текст, видео или слика је заувек ван њихове контроле.

„Деца о томе немају свест, ни старији је немају. Кажу ја сам послао особи од поверења. Сви знамо да неке везе у неком тренутку буду најдивније на свету, а онда престану да постоје. Пријатељства се гасе. У тим тренуцима људи су бесни, љути и желе да повреде другу особу и искористе сваки материјал“, наводи Мирковићева.

Истиче да је због тога јако важно да причамо о тој теми, јер је она свима непознаница, као и да се све брзо мења.

„Деца кажу да када имају проблем не обраћају се родитељима“

Више од месец дана са пројектом „Безбедни клинци“ обилази школе по Србији и разговара са децом и родитељима. Поручује да родитељи имају благи гард према овој теми, као и да деца прво започињу разговор.

„Деца су пресрећна да неко о овој теми систематично разговара са њима и слуша их и разуме, а до краја радионице родитељи не желе да оду кући и имају милион питања“, каже Мирковићева.

Указује да је то дефинитивно један од највећих изазова родитељства данас и да је важно да медији о томе причају.

Истиче да су на тим радионицама деца узраста 11 и 12 година, као и да знају шта је дигитално насиље и таман су толико зрели да могу да схвате комплексност ове теме.

„Много знају, али су импулсивни, немају довољно самоконтроле, када их неко повреди они врате десет пута јаче, а онда добију сто пута већу количину насиља“, додаје Мирковићева.

Поред тога, каже да тада родитељи виде колико њихова деца знају, а да они нису толико упућени у све то.

„Деца сви до једног кажу да када имају проблем не обраћају се родитељима. Прво мисле да родитеље то не занима, као зашто би маму занимало шта се дешава на Тик-току, она чак и нема Тик-ток, друга ствар – боје се казне и боје се осуде“, наводи.

Поручује да деца не би могла да поднесу да им казна буде забрана употребе мобилних телефона или да се угасе са Тик-тока.

„Ја родитељима кажем – ништа нисте постигли, јер насиље се дешава и када ваша деца нису тамо. Они не морају да буду ту да бих их неко прозивао“, наводи Мирковићева.

„Када је тинејџер у проблему, какав год да је проблем, њему је највећи на свету“

Истиче да код младих та тема насиља није табу, већ у генерацији родитеља који често кажу немој о томе да говориш, заташкаћемо, нико не треба да зна.

„Деца желе да причају, али нико их не пита и нико нема снаге да их о томе слуша. Родитељи су увек око неких егзистенцијалних ствари фокусирани, а деца вапе“, поручује Мирковићева.

„Ја на свакој тој радионици кажем, ако они мени, једној попуно непознатој Ани говоре све своје тајне, па замислите колико ће рећи вама које воле највише на свету – само је важно да покажемо велики степен толеранције за проблеме других“, каже она.

Напомиње да када је тинејџер у проблему, какав год да је проблем, њему је највећи на свету.

„Родитељи то морају да схвате, дечији проблем је нама у том тренутку највећи на свету и сви ресурси иду ка томе да помогнемо детету да тај проблем реши“, додаје.

„Важно да децу чујемо и суштински разумемо“

На питање који је савет како се реагује на било какву провокацију, понижавање и исмевање на друштвеним мрежама, Мирковићева каже да нека деца кажу да то игноришу и да их се не тиче, а други кажу да о томе разговарају са својим другарима.

„Они су подједнако незрели, наивни, недовољно логички промишљени и свест им није на том нивоу да могу лепо да реагују“, додаје.

Неки од њих кажу ја ипак разговарам са неким старијим – разредним старешином, школским психологом, родитељом.

„Кажу психолози у свету да морамо континуирано да разговарамо и радимо са својом децом и то није ништа ново, јер ми и у периоду пре рођења морамо да чујемо и да разумемо своје дете. Морамо да градимо неке вештине, као што су емпатија, способност да се заложе за другара, јер ће и другар за њих да се заложи, самоконтрола, да им дамо могућност да сами решавају неке проблеме које могу да реше“, објашњава Мирковићева.

Поручује да је важно да их чујемо и суштински разумемо.

„Ви када драгу особу позовете ви само на основу ‘хало’ знате какав јој је био дан. Данас дете прима гомилу информација на друштвеним мрежама и интернету, а ми морамо стално да пратимо – да ли се смеје, да ли се чешће смеје, да ли спава или не, да ли изостаје из школе, да ли депресивно улази у кућу или је раздрагано“, поручује Мирковићева.

Кад год видимо да постоје неке промене у понашању, не да саветујемо, већ да питамо – како си, шта се дешава, шта се дешава на друштвеним мрежама, да ли би ми нешто показао… То шта од њих можемо да сазнамо то је једна галаксија знања, а родитељи треба само да буду отворенији, додаје.

„Родитељство је нешто што смо сами одабрали, а јако је важно да се посветимо деци, да имамо времена, да их гледамо у очи, да их пажљиво слушамо и онда смо на трагу да превенирамо било који облик насиља“, закључује Мирковићева.