За истраживање лексичког састава савременог српског језика важно је утврдити најстарији слој лексике који, свакако, чини базу лексичког система српског језика. Тај најстарији лексички слој представља прасловенска лексика. Према Олегу Трубачoву у сваком савременом словенском језику постоји, у просеку, око 5.000 лексема које представљају рефлексе прасловенских речи. Иван Поповић претпоставља да у српском језику има око 2.000 прасловенских речи и сматра да је слично и у осталим словенским језицима. Међутим, ако се овом броју додају прасловенске лексеме које су очуване у српским дијалектима или јужнословенске лексеме, па и оне које су заједничке за јужнословенске и источнословенске или јужнословенске и западнословенске језике, може се рећи, сматра И. Поповић, да српски језик садржи између 4.000 и 5.000 словенских речи. Неке од прасловенских речи су позајмљенице, као што је кнез, али и такве речи укључујемо у прасловенски лексички фонд.
Време распада прасловенске епохе различито је одређивано. Заједница прасловенских племена трајала је до распада родовске заједнице и до формирања првих словенских држава. Фонолошки и морфолошки процеси указују на то да је ова заједница постојала до VI–VII века нове ере. Антоан Меје, аутор монографије о прасловенском језику, сматра да је прасловенска епоха захватала чак и IX век нове ере.
Лингвогеографска истраживања указују на мноштво изоглоса прасловенских лексема у словенској језичкој области, што значи да школска слика јединственог прасловенског језика који се механички грана на источне, западне и јужне словенске језике представља сувише упрошћену представу о односу међу прасловенским дијалектима. Они су се додиривали, укрштали и раздвајали, успостављајући сложену мрежу међусобних односа.
Неки статистички подаци о структури прасловенске лексике. Пошто не постоје прасловенски споменици јер се прасловенска језичка заједница распала пре описмењавања Словена, тешко је прецизно реконструисати прасловенски лексички фонд.. Федот Фиљин статистички је обрадио податке из завршених томова Етимолошког речника словенких језика и дошао до следећих закључака: лексеме које постоје у свим словенским језицима сачињавају 21% целог речника (укупно 804 лексеме). Речник садржи 964 лексеме (или 28% од укупног броја) које су заједничке за јужнословенске, западнословенске и источнословенске језике, али не за све њих заједно. Јужнословенску лексику, заједничку за све језике из ове групе и њихове дијалекте, чине 423 лексеме или 11,2%.
Још једна рачуница, коју Ф. П. Фиљин (2008: 25) пропорционално изводи на основу 3.771 лексеме обрађене од слова А до Г, показује да се прасловенски лексички фонд састојао од око 22.600 лексема. Како Фиљин примећује, овако велик број лексема сведочи о високом цивилизацијском нивоу говорника који су их користили (остало је забележено да се лексика Пушкинових дела састоји из 21.000 лексичких јединица). Наравно, ниједно словенско племе није користило овај целокупан фонд. Општесловенски лексички фонд сачињавало је око 4.000 лексема (21% укупног састава). Велики део фонда сваког дијалекта чинили су локализми.
Прасловенска и општесловенска лексика. Немогуће је прецизно одредити број прасловенских лексема, као ни њихов идентитет. Постоји више разлога за то, а као један од важнијих може се навести порекло твореница у словенским језицима, тј. немогућност поузданог тврђења о времену њиховог настанка. Чињеница да је у већем броју словенских језика забележена нека лексема не мора представљати доказ за то да је она прасловенског порекла, јер је могла настати и касније, у сваком језику понаособ. Творенице чине највећи део лексичког састава словенских језика, па је јасно колико неодређеност њиховог статуса утиче на стицање прецизне слике о саставу прасловенске лексике.
Разумљиво је да се велики број лексема у словенским етимолошким речницима квалификује као прасловенска и свесловенска лексика. Међутим, ова два одређења узајамно се не подразумевају. Из чињенице да постоје лексеме (посебно деривати) које су се самостално могле развити у многим словенским језицима, закључујемо да свесловенска лексика не мора по правилу бити и прасловенска. Факат да су многе лексеме у савременим словенским језицима настале као рефлекси прасловенских дијалектизама сведочи о томе да лексика прасловенског порекла у неком словенском језику не мора спадати у заједничко наслеђе свих словенских језика.
И још нешто: очекује се да прасловенску лексику чине изворно словенске лексеме, а у ствари је и прасловенски језик позајмљивао лексеме из страних језика, па и оне спадају у прасловенски лексички фонд.
Српска лексика прасловенског порекла. Прасловенским слојем лексике српског (српскохрватског) језика најдетаљније су се до сада бавили И. Поповић (2007) и руска лингвисткиња И. П. Петлова (1971-73). Она је у два рада представила српску лексику прасловенског порекла, абецедним редоследом, од слова А до слова М.
Овде ће се представити око 80 процената лексике коју је И. П. Петлова изложила у својим радовима, од слова А до слова М. Наш крајњи циљ јесте стицање прегледне слике о структури лексичког фонда савременог књижевног српског језика, па нас у том смислу интересује проценат, структура и организација српске лексике прасловенског порекла. Тако смо и приступили индексу И. П. Петлове. Нисмо узели у обзир непунозначне лексеме, као ни дијалектизме. Нисмо преузели ни све деривате. Ова лексика биће распоређена по широко заснованим тематским групама, а не по абецедном реду, као у радовима Петлове. Циљ је да се осмотре тематски слојеви лексике савременог српског језика која је прасловенског порекла.
Како наводи И. Поповић (2007), позивајући се на пољске истраживаче, у пољском језику, око 90% прасловенских речи односи се на материјалну културу, а 10% на духовни живот човека. Слично је и са српском лексиком прасловенског порекла, јер је то лексика стално насељеног становништва које се бави пољопривредом и које је племенски организовано.
Тематска класификација српске лексике прасловенског порекла:
- Човек, његове особине, радње, стања и сл.
1.1. Човек: господин (*gospodinъ), госпођа (*gospodja), гост (*gostь), девица (*děvica), девојка (*dĕvojьka), дете (*dĕtę), детињи (*dĕtinьjь), деца (*dĕtьca), друг (*drugъ), дружина (*družina), матóрац (*matorьcь), момак (*momъkъ), људи (*l’udi), чедо (*čędo), човек (*čelovĕkъ).
1.2. Делови тела човека, израштаји на телу: бедро (*bedro), бок (*bokъ), бора (*bora), брада (*borda), брадавица (*bordavica), бубуљица (*bǫbulica), длака (*dolka), длан (*dolnь), душник (*dušьnikъ), глежањ (*glezьnъ/ь), глава (*golva), груди (*grǫdь), језик (*językъ), јетра (*(j)ętra), кук (*klъkъ), колено (*kolĕno), краста (*korsta), коса (*kosa), костур (*kosturъ), кост (*kostь), кожа (*koža), крв (*kry), леђа (*lędьja), лице (*lice), материца (*materica), модрица (modrica), мозак (*mozgъ), црево (*červo), чело (*cělo), чир (*čirъ), чуперак (*čuperъ(kъ)).
1.3. Вршилац радње, носилац титуле, звања, занимања: бегунац (*bĕgunъ-), грнчар (*gъrnьčarь), краљ (*korlь), купац (*kupьcь), курва (*kurъva), кмет (*kъmetь), кнез (*kъnęzь), кнегиња (*kъnęgyni), лекар (*lĕkarь), ловац (*lovьcь), молитељ (*modlitelь), мучитељ (*mǫčitelь), цар (*cĕsarь); носилац особине: мудрац (*mǫdrьcь), јунак (*junakъ).
1.4. Рођачки односи: баба (*baba), близанац (*blizьnьcь), браћа (*bratьja), деда (*dĕdъ), девер (*dĕverь), кћи (*dъkt’i), јетрва (*jętry), мама (*mama), материн (*materinъ), матерњи (*materьnъ(jь)), мати (*mati), матер (*mati), маћеха (*matjecha), муж (*mǫžь).
1.5. Oсобине човека: бедан (*bĕdьnъ), блед (*blĕdъ), близак (*blizъkъ), богат (*bogatъ), благ (*bolgь), брз (*bъrzъ), гадан (*gadьnъ), глух (*gluchъ), глуп (*glupъ), гнусан (*gnusьnъ), грозан (*grozьnъ), груб (*grǫbъ), грбав (*gъrbavъ), грд (*gъrdъ), гибак (*gybъkъ), дебео (*debelъ), дивљи (*divьjь), диван (*divьnъ), добар (*dobrъ), драг (*dorgъ(jь)), достојан (*dostojьnъ), јак (*jakъ(jь)), јалов (*jalovъ), jeдар (*jędrъ), кудрав (*kǫdravъ), красан (*krasьnъ), красота (*krasota), крепак (*krĕpъkъ), кротак (*krotъkъ), крупан (*krupьnъ), крхак (*krъchъkъ), кржљав (*kъrž-), килав (*kylavъ), ласкав (*laskavъ), леп (*lĕpъ), лош (lošь), лукав (*lǫkavъ), луд (*ludъ), лењ (*lĕnь), мали (*malъ(jь)), матор (*matorъ), милостив (*milostivъ), милост (*milostъ), милостан (*milostьnъ(jь)), мио (*milъ(jь)), миран (*mirьnь(jь)), млитав (*mlitavъ), моћ (*mogtь), моћан (*mogtьnъ), младост (*moldostъ), млад (moldъ(jь)), мучан (*mǫčьnъ(jь)), мудар (*mǫdrъ(jь)), мудрост (*mǫdrоstь), мушки (*mǫžьskъjь), мисаон (*myslьnъ), мршав (*mьršavъ), мртав (*mьrtvъ), храбар (*chorbrъ), хром (*chromъ), хитар (*chytrъ), чаран (*čarьnъ), частан (*čьstьnъ), чио (*čilъ).
1.6. Осећања: бес (*bĕsъ), бојати се (*bojati (sę)), бојазан (*bojaznь), гнев (*gnĕvъ), дивити се (*diviti (sę)), јад (*jadъ), jeд (*ĕdъ), кајати се (*kajati (sę)), љубав (*l’uby), милити (се) (*militi (sę)), мрзити (*mьrziti), мрзак, мрски (*mьrzъkъ(jь)), ценити (cĕniti), чезнути (*čeznǫti).
1.7. Духовни живот човека: грех (*grechъ), досада (*dosada), досадити (*dosaditi), душа (*duša), истина (*istina), лаж (lъžь), мòра (*mora), мисао (*myslь), мислити (се) (*mysliti (sę)), молба (*modlьba), чудити се (*čuditi (sę)); религија: Бог (*bogъ), богиња (*bogyni), Божић (*božitjь), молитва (*modlitva).
- Животиње
2.1. Животиње и делови њиховог тела: бик (*bykъ), буба (*bǫba), глиста (*glista), гњида (*gnida), говедо (*govędo), грива (*griva), гуштер (*guščerъ), зоља (*bъzol’a), пчела (*bьčela), јагње (*agnę), јелен (*elenь), јесетра (*esetra), jeж (*ežь), jaзавац (*ē̆zvьcь), jaрац (*jarьcь), јуне (*junę), кљусе (*kl’use), кобила (*kobyla), коза (*koza), коњ (*konь), кошута (*košuta), крава (*korva), крдо (*kъrdъ), крпељ (*kъrpelь), куна (*kuna), куче, кучка (*kuč-), лав (*lьvъ), ласица (*lasica), лептир (*lep(ъ)tyrь), лисица (*lysica), мазга (*mъzьkъ), матица (*matica), медвед (*medvĕdь), миш (*myšь), младунац (*moldunьcь), мољац (*molьcь), мрав (*morvъ), мрена (*merna), мува (*mucha), мужјак (*mǫž-), мушица (*mušica), хрчак (*chъrčьkъ), цврчак (*kvьrčьkъ), црв (*čьrvь).
2.2. Птице: гавран (*ga(jь)vornъ), галеб (*galębь), голуб (*golǫbь), гуска (*gǫsъka), дрозд (*drozdъ), дропља (*dropy‖*dropja), jaребица (*jarębica), јастреб (*jastrębъ‖*astrębъ), јато (*jato), кокош (*kokošь), кукавица (*kukavica), ластавица (*lastavica).
2.3. Оглашавање животиња: блејати (*blĕjati), гакати (*gakati), гукати (*gukati), крекетати (*krekъtati), лајати (*lajati), маукати (*m(’)aukati), мекати (*mekati), мечати (*mečati), мукати (*mukati), цврчати (*kvьrčati).
- Биљке
3.1. Ситније биљке: биљка (*bylьka), боб (*bobъ), боквица (*boky), бршљан (*brьšl’anъ), буника (*bьlnika), гљива (*gliva), грах (*gorchъ), грм (*grъmъ), детелина (*dętelina), зова (*bъzova), јечам (*(ј)ęčьmy), конопља (*konopja), коприва (*kopriva), кукољ (*kǫkolь), лишај (*lišajь), лоза (*loza), лук (*lukъ), лан (lьnъ), мак (*makъ), маховина (*mъchovina), мрква (*mъrky), хмељ (*chъmelь).
3.2. Дрвеће: бреза (*berza), брест (*berstъ), бор (*borъ), буква (*buky), глог (*glogъ), дрво (*drъvo), дрен (*dernъ), јаблан (*abolnь), јавор (*avorъ), јасен (*asenъ/ь), јасика (*asika), јела (*edla), леска (*lĕska), липа (*lipa).
3.3. Воће: бресква (*bersky), грожђе (*grozdьje), јабука (*ablъko), јагода (*agoda), крушка (*kruš(ьk)a), купина (*kǫpina), трешња (*čeršьn’a).
3.4. Делови биљака: бобица (*bobica), бодља (*bodъlь), грана (*grana), грозд (*grozdъ), клас (*kolsъ), клица (*kъlica), корен (*korĕnь), крошња (*krošьn’a), латица (*latica), лист (*listъ), љуска (*l’uska), цвет (*kvĕtъ).
- Храна
4.1. Продукти животиња и биљака; храна: брашно (boršьno), говедина (*govędina), јагњетина (*agnętina), јаје (*aje), jаретина (*jarętina), каша (*kaša), колач (*kolačь), лепиња (*lepina), летина (*lĕtina), лој (*lojь), маслац (*maslьcь), масло (*maslo), маст (*mastь), мед (*medъ), мекиње (*mękyna), месо (*męso), млеч (*melčь), хлеб (*chlĕbъ), храна (*chorna).
- Предмети, особине предмета
5.1. Предмети: бачва (*bъči), бич (*bičь), брана (*borna), брвно (*bьrvьno), бритва (*britva), брод (*brodъ), бубањ (*bǫbьnь), гвожђе (*gvozdьje), грабуље (*grabul’a), греда (*gręda), гривна (*grivьna), гусле (*gǫslь), даска (*dъska), длето (*delbto), дубак (*dьlbъkъ), ивер (*jьverъ), игла (*jьgъla), јарам (*arьmъ), јасле (*jasli), кабао (*kъbьlъ), квака (*kvaka), клада (*kolda), клешта (*klĕšča), клупа (*klǫpь), кључ (*kl’učь), књига (*kъniga), колевка (*kolĕbъka), конац (*konьcь), копље (*kopьje), корито (*koryto), коса (*kosa), котао (*kotьlь), кошара (*košara), кошница (*košьnica), кошуља (*košul’a), крпа (*kъrpa), крчаг (*kъrčagъ), кука (kuka), лествице (*lĕztvica), лонац (*lonьcь), лопата (*lopata), лопта (*lopъta), лутка (*lǫtъka), мамац (*mamьcь), метла (*metьla), мотика (*motyka), мотка (*motъka), мрежа (*merža), цев (*cĕvь), цедило (*cĕdidlo), цреп (*čerpъ), чаша (*čaša), чешаљ (*česlь), чун (*čьlnъ).
5.2. Грађевине: 5.2.1. људске: грађа (*gordja), двор (*dvorъ), дом (*domъ), кров (*krovъ), кућа (*kǫtja), млин (*mъlinъ), мост (mostъ); 5.2.2. животињске: гнездо (*gnĕzdo), јазбина (*ĕzvina), мравињак (*morvin-).
5.3. Особине које се примарно не односе на човека: бистар (*bystrъ), бридак (*bridъkъ), гладак (*gladъkъ), гњио (*gnilъ), горак (*gorьkъ), готов (*gotovъ), густ (*gǫstъ), дуг (*dьlgъ), исти (*istъjь), јасан (*jasnъ), једнак (*edьnakъ), кисео (*kyslъ), коначан (*konьčьnъ), кратак (*kortьkъ), крив (*krivъ), крњ (*kъrnь), крт (*krъtъ), крут (*krǫtъ), лагодан (*lagodьnъ), лак (*lьgъkъ), леден (*ledьnъ), љут (*l’utъ), мастан (*mastьnъ(jь)), мек (*męk(jь)), мрсан (*mъrsьnъ(jь)), мутан (*mǫtьnъ(jь)), цео (*cĕlъ), црвљив (*čьrvivъ), чврст (*čьrstvъ), чест (*čęstъ), чист (*čistъ), читав (*čitavъ).
5.4. Боје: бео (*bĕlъ), мрк (*mъrkъ), модар (*modrъ(jь)), црвен (*čьrvenъ), црн (*čьrnъ).
5.5. Облици и линије: дуж (*dьlžь), коцка (*kostьka), круг (*krǫgъ), крак (*korkъ), црта (*čьrta).
- Географски појмови, атмосферске појаве
6.1. Место, рељеф, врста земље: бездан (*bezъdъbnъ), бразда (*borzda), брдо (*bьrdo), брег (*bergъ), гај (*gajь), глина (*glina), град (*gordъ), граница (*granica), гроб (*grobъ), гробље (*grobьje), двориште (*dvorišče), дивљина (*divina), долина (*dolina), држава (*dьržava), јаз (*jаzь), јама (*jama), камен (*kamy), кланац (*kolnьcь), копно (*kopьno), кремен (*kremy), крш (*krъšь), ледина (*lędina), луг (*lǫgъ), међа (*medja), место (*mĕsto).
6.2. Водене, течне површине: бара (*bara), блато (*bolto), брлог (*bьrlogъ), глиб (*glibъ), извор (*jьzvorъ), језеро (*ezero), каљуга (*kal’uga), муљ (*mulь).
6.3. Атмосферске појаве: гар (*garь), гром (*gromъ), дим (*dymъ), дуга (*dǫga), звезда (*gvĕzda), jaра (*jara), капља (*kapja), киша (*kyša), лед (*ledъ), магла (*mьgla), Meсец (*mĕsęcь), месечина (*mĕsęčina), мраз (*morzъ).
6.4. Месни релациони квалификатори и оријентири: горњи (*gorьnьjь), далек (*dalekъ), десни (*desnъ(jь)), дно (*dъbno), доњи (*dolьnъjь), леви (*lĕvъjь), југ (*jugъ).
- Временски појмови
7.1. Време: година (*godina), давни (*davьnъ(jь)), дан (*dьnь), дневни (*dьnevьnъ(jь)), доба (*doba), древни (*drеvьnъ(јь)), јесен (*esenь), jутро (*jutro), лето (*lĕto), час (*časь), четвртак (*četvьrtъkъ).
- Процеси
8.1. Радње, активни процеси: бајати (*bajati), бацити (*baciti), беседити (*bez(ъ)sěditi), бежати (*bĕžati), бирати (*birati), гледати (*ględati), говорити (*govoriti), гонити (*goniti), гњавити (*gn’aviti), гостити (*gostiti), грабити (*grabiti), грешити (*grĕšiti), гристи (*gryzti), даровати (*darovati), дати (*dati), делати (*dĕlati), делити (се) (*dĕliti (sę)), дирати (*dirati), дићи (*dvigt’i), довести (*dovesti), додати (*dodati), дојити (*dojiti), играти (*jьgrati), избавити (*jьzbaviti), јавити (се) (*aviti (sę)), јебати (*jebati), јести (*ĕsti), кашљати (*kašl’ati), кварити (*kvariti), квасити (*kvasiti), кидати (*kydati), кинути (*kydnǫti), китити (*kytiti), клати (*kolti), клатити (*koltiti), клеветати (*kl’evetati), клечати (*klęčati), мазати се (*mazati (sę)), макнути (се) (*mъknǫti (sę)), мамити (се) (*mamiti (sę)), мастити (се) (*mastiti (sę)), махнути (*machnǫti (sę)), мерити (се) (*mĕriti (sę)), месити (*mĕsiti), мешати (се) (*mĕšati (sę)), мигнути (*mignǫti), хвалити се (*chvaliti (sę)), хитати (*chytati), целивати (*cĕlovati), цепати (*cĕpati), частити (*čьstiti), чекати (*čekati), чистити (*čistiti), читати (*čitati), чупати (*čupati).
8.3. Активности, резултати радњи: бег (*bĕgъ), беседа (*bez(ъ)sĕdа), блуд (*blǫdъ), бој (*bojь), буна (*buna), игра (*jьgra), квар (*kvarъ), клетва (*klętva), крађа (*kradja), лов (*lovъ), ход (*chodъ).
- Разно
9.1. Разно: благо (*bolgo), глас (*golsъ), дар (*darъ), дах (*dъchъ), дело (*dĕlo), име (*jьmę), искра (*jьskra), коло (*kolo), кора (*kora), лек (*lĕkь), мера (*mĕra), мешавина (*mĕšavina), хумка (*chъlmъka), цена (*cĕna), чудо (*čudo).
Павле Ивић наводи тематску поделу прасловенске лексике, али јој је посветио мање пажње него И. Поповић. Додаћемо још неколико његових тематских група: воће: јабука, крушка, шљива, вишња, орах, лешник, оскоруша; слатководно рибарство: риба, караш, сом, штука, лињак, јесетра, јаз, клен, угор; пловидба: лађа, чун, весло, крма; метали: железо, мед, олово, сребро, злато; музички инструменти: гусле, бубањ, пиштаљка, свирала.
Кратак осврт на прасловенски слој лексике српског језика. Подела српске лексике прасловенског порекла на тематске групе омогућава увид у структуру основног лексичког фонда савременог српског језика. Поглед на ову лексику даје очит одговор на питање шта се подразумева под основним лексичким фондом савременог српског језика. Слика би, наравно, била још целовитија да је индекс И. П. Петлове завршен. Основна лексика савременог српског језика чини чврсто лексичко језгро. Док је периферија лексичког фонда у сталном превирању, основа остаје иста и нема разлога за бојазан да се она може угрозити. Груба тематска подела те лексике показује да централну лексику чине оне лексеме које се односе на човека, његове активности, уобичајене послове и стања, особине и осећања, биљке и животиње из најближег окружења, друге људе са којима је у контакту, као и предмете којима се служи. И. Поповић наглашава да су прасловенске речи очувале вођство у области породичних односа, у терминологији која се односи на околну природу „и најзад – што треба нарочито истаћи – у области психичког живота”.
Могућности испитивања језичке слике света на основу лексичког фонда. Тематски распоређена српска лексика прасловенског порекла просто позива на истраживања језичке слике света и културолошких специфичности како говорника савременог српског језика, тако и наших прасловенских предака. Међутим, у таквим истраживањима треба бити изузетно опрезан. Што се тиче савременог српског језика, једини поуздан закључак који се намеће јесте изразита антропоцентричка структура лексичког састава, јер се он односи на човека и његов свакодневни живот. Ипак, то је базична лексика која је зато преводива на многе језике и сваки закључак би се могао односити и на већину осталих језика и њихове говорнике.
Поставља се питање може ли прасловенска лексика и њена етимологија послужити као грађа за проучавање прасловенске културе. Реконструкција погледа на свет једне древне етничке заједнице на основу реконструисане лексике, без очуваних споменика, не обећава превише. Ипак, има покушаја да се извуку неки закључци. Пажњу привлачи размишљање О. Н. Трубачова о кључној речи у прасловенској култури. По његовим речима, Прасловени су као и ми данас трагали за одговором на питање о човеку, о његовом односу према другим људима, према кључним појмовима као што су живот и смрт. Покушавали су да упознају и разумеју себе. Кључна реч прасловенског језика јесте заменица свој (прасл. *svojь, праие.: *sṷe–), а кључна дихотомија у прасловенској култури била је свој – не свој. Ова заменица ни данас нема посебне облике за лица и број. Свој се може односити и на индивидуалног, као и на колективног вршиоца (ја – свој; ми – свој). Трубачов даје предност колективности, тј. везивању својине за колектив, своју заједницу, свој род. Праие. *sṷe– потиче, тако, од старијег пие. *su– (род). О. Н. Трубачов (1988: 311) повезује ову основу са пореклом именица син, сестра, свекрва, сват, доказујући посесивни однос Прасловена према свему што се налази у њиховом непосредном окружењу. Чак се и лексеме слобода и слободан везују за овај корен. Слободан у прасловенском језику није који је ослобођен, избављен, већ који припада етничкој групи, који је у заједници својих људи. Трубачов доводи у везу елемент с- у лексеми смрт са свој, јер је своја смрт означавала добру смрт, зашта потврда има и у савременом руском језику (умереть своей смертью). Све што је у човековој близини, што му је познато и представља део његовог искуства, то је своје. Све остало је туђе. Све што је своје, то је добро, а све што није своје, то није добро. Према томе, и често навођена кључна подела света на оно што се оцењује као добро и оно што се тумачи као лоше, своди се у својој дубинској структури на поделу своје–туђе. На овој дихотомији заснива се поглед на свет Прасловена, а етимологија бројних лексема које именују особе и појаве блиске човеку то потврђује, према О. Н. Трубачову. Овакав поглед на свет је антропоцентрички, јер ниједна појава није сама по себи своја или туђа, већ то постаје из перспективе онога ко је посматра и оцењује.
