Пречесто сам, у најмању руку, зачуђена феноменом који уопште није никаква
новина, и то ћу покушати у тексту који слиједи да образложим, а који се тиче неубједљиво
образложеног порицања, ако не и одрицања сопственог националног идентитета
(најдоминантније пристуног, рекла бих, код српског националног корпуса, номинално
„српског“, ако ништа друго), док се чак сама синтагма доводи у питање или схвата као
превазиђен и изанђао концепт, неријетко закићен пежоративним епитетима у маниру
„назадног“ или „срамотног“. И то се дешава готово унисоно у свим сферама мишљења
које укључују и умјетнички израз, нарочито – по природи ствари размуљиво – у оквиру књижевно-есејистичких остварења.
Некако се задесило да сам, у скорије вријеме, читала сукцесивно поједине наслове
– топло препоручене, како од пријатеља или колега, тако и од стране медијско-
едиторијалног естаблишмента (који је, по свакој прилици, посвојатао улогу литерарне
критике) – који су ме оставили у убијеђењу да пригодна литература никад није изгубила на значају, штавише. Кад кажем пригодна, да не кажем дворска, мислим на сљедеће –уподобљавање писаца темама и проблематикама наметнутим од стране неолибералног
миљеа „просвијећеног Запада“ који нам већ дуже вријеме широм отвара врата
разнородним демократским слободама (један од најпроблематичнијих појмова новог
доба), али исто тако нам несмиљеном упорношћу намеће, кад се ради о простору
Западног Балкана, концепт Другости, и то у сасвим негативном контексту, а којег поједини
мислиоци и писци беспоговорно прихватају. Једни су, истина, ношени искреним
убијеђењима о својој накарадној другости, док се се други здушно труде како би се
уподобили трендовима који као да једини омогућавају добру рецепцију, превасходно код
критике којој публика често снисходи. С тим у вези, будући да је та иста критика све
упитнијег кредибилитета, чини ми се све неодложнијим да суштински преиспитамо да ли
код нас уопште постоји ваљана литерарна критика или дословно тек својеврстан еснаф
који вјешто барата реторичким симулакрумом чија је једина стратегија добар пласман
издавачке куће и њених писаца који су, сви заједно, дио читавог једног едиторијалног-
лукративног механизма. С друге стране, свједоци смо свеопште скрибоманије која с
посебним ентузијазмом експлоатише одређене теме (већим дијелом, јер је један општи
заједнички именитељ ипак немогуће одредити) које се неријетко испреплићу у оквиру
једног те истог прозног остварења – ратне тематике, “родна равноправност“ која укључује
и промоцију LGBT-идоелогије, при чему се исконско питање идентитетске потраге срозао
на проблематику сексуалних амбигуитета („флуктуација“), негативна критика друштвеног
система који те исте проблематике/тематике не толерише на жељен начин, те стога
приказан као тоталитаран и „недемократски“. Наравно, овакав тренд није везан само за наше литерарно поднебље, али оно што свакако јесте за ово поднебље карактеристично, јесте мања или већа доза аутокритике, па и осуде која се не односи на јединку – писца – него на друштво у којем живи. Та аутокритика (поготово присутна у остварењима која сам
подвела под етикету „еурофонд-литература“) подразумијева мању или већу дозу
индиферентности (у најбољем случају), одбацивања или јасно израженог негативног
става према „националном“, које се покушава представити као негативан концепт, као и свака манифестација истог, која, у немалом броју фикција (аутофикција, како је то често случај, том веома популарном и добродошлом аватару романсиране аутобиографије)
добија предзнаке наказности у некаквом имплицитном mea culpa етичко-идеолошком
оквиру који би свакако требало да буде ефикасан егзорцизам од „балканске другости“.
С тим у вези, како би се феномен боље разумио (што не значи и оправдао),
подсјетила бих наше читаоце на низ есеја филозофа и теолога Богољуба Шијаковића
(1955 – ), у којима јасно демистифукује појам „аутошовинизма“ који је неодвојив од појма
„хетерофилије“, а који, у вријеме у којем живимо, као да креће ка некој тачки свог
климакса. Разумјети ове појмове већ представља могућност јасније критичке дистанце у односу на књижевност и њене актуелне трендове (готово хијератизоване лауреатским
институцијама). Преносим сљедећи пасус из збирке „Критика балканистичког дискурса“
(преузет у збирци „Норма и нада“):
„Антибалкански стереотипи /…/ оптужују Балканце за традиционализам и
патријархалност, недостатак демократске свијести и одсуство толеранције,
колективистички и поданички менталитет погодан за манипулацију од стране елита које
се бездушно боре за добит и представљају балкански тј. "византијско-словенски" карактер
као примитиван и подмукао, дрзак и суров, силовит и раздражљив, склон насиљу и
деструкцији, превари и пљачки, нераду и привилегијама, – једном ријечју (тј. једним
есенцијализмом као метафизичким покрићем) речено: homo balcanicus; све што je y нама
лоше припада уствари "другом" и налази се на "другом" мјесту, на Балкану као депонији
зла и црној рупи цивилизоване Европе. ("Балкан – то су други!", каже Славој Жижек.)
Један од циљаних ефеката стигматизовања je да се изазове криза идентитета тако што
се код жигосаног производе страх и сумња у себе, незадовољство собом, осјећање
унесрећености и недостојности. Стигматизовањем се производи и одабраном "другом"
намеће кривица као средство овладавања, и то с циљем да жигосани прихвати и
интериоризује кривицу за коју je задужен: тада je дужан да искаже спасоносну формулу
покајничког признања сопствене кривице (mеа culpa, mea maxima culpa!). "Излаз" из овог
неподношљивог стања тражи се у бјекству од идентитета, у жељи и чак жудњи да се буде
други, и то такав други саображен пројекцији оног ко има моћ да влада семантичким
пољем јавног жигосања – и бојним пољем. Страх од погледа другог превладава се тако
што се сопствени изглед прилагођава жељи другог. Ова психолошка, социјална и
политичка мимикрија je неопходна припрема за нову улогу. Кад je идентитет негиран и
испражњен, кад je топос његовог пребивалишта напуштен, онда овај празан простор
попуњава други, онда се догађа да како човјек тако и група људи свој идентитет обликује
по жељи другог, што се узима као дефинитивно признање да су жигосање и кривица
додијељени правом објекту. Тада "стари" (негирани и напуштени) идентитет као "прави"
идентитет постаје ако не једина a оно главна сметња "новом". Отуда једно чудно стање
сталне потребе да се буде други, да се губи аутохтоност a стиче хетерохтоност, да се на
неподношљиву стигму реагује тако што ће ce карактеристике туђег идентитета користити
као серум за имунолошки одговор на кризу сопственог идентитета: стање слабости које
бисмо могли назвати хетерофилија (heterophilia). (Нешто сасвим различито je природно
човјеково својство да свој динамички идентитет конституише и реализује у слободној
комуникацији с другим.)“.
Универзалност описаних парадигми понашања како у политичком, социјалном тако
и умјетничко-изражајном домену више је него очигледна. Стога – прије него неко дјело
прогласимо „умјетнички вриједним“, треба да преиспитамо да ли се заиста ради о
универзалним или пак трендовским сурогат-вриједностима које су, са своје стране, мање- више наметнут стереотип. А истинска умјетничка вриједност се одвајкада опирала рецептима, диктатима, модама, „чаробним формулама“ која опстаје у пастишима.
Понекад није потребна врменска дистанца да би се процијенило да ли се уопште може говорити о умјетничкој вриједности или су посриједи нека сасвим друга, ефемерна и/или опортунистичка мјерила. Но… свакако да ћемо се позвати на слободе – да се пише, чита, вреднује, награђује. Па како ко воли – нека и изволи! Али да је цар пречесто го, ако га уопште има, то сам ипак морала овим писањем да посвједочим.
