Од доба Апостола у Цркви Христовој епископи, као апостолски прејемници, преносе народу Божијем благодатне дарове Светих Тајни. „Без епископа нема Цркве,“ учи свештеномученик Игнатије Богоносац. „Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа, као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна (католичанска) Црква“.
У последње време деловање наше Цркве неретко се представља у искривљеном светлу, њени архијереји и клирици уопште постају објекат злонамерне клевете. Код „одојчади у вери“ ово изазива неправилну представу о епископима. А то се чини свесно: „ударићу пастира и овце стада разбећи ће се“ (Мт. 26, 31). То је посебно присутно у медијској сфери, где нападаји долазе и слева – од „другосрбијанаца“, атеиста, агностика, и здесна – од „ревнитеља србске (sic!) православне побожности“, „заветника спремних да до последњег атома снаге (додаћемо: и последњег еура из донација које добијају) бране истиниту веру од кривоверја“, да разобличавају „грехе и огрешења о веру и нацију“ српске јерархије, свеукупног клира и већинског дела верника који их следе.
Деловање зилотских сајтова и друштвених мрежа наноси штету не само јединству Цркве, него и менталном здрављу појединаца и друштвених група. Аутори који пишу за овакве сајтове обузети су гордошћу и идејом о сопственој супериорности (строго постим, дајем прилоге „правоверним“ духовницима, читам само „изворну богословску литературу“, слушам богомољачке песме…), која доводи до параноидних идеја о потреби борбе са свима онима који (можда?) мисле и чине другачије, а њих је тако много… И тако се објављује рат „новотарцима“, са паљбом из бројних артиљеријских оруђа, али авај, она углавном не погађају циљ јер је јасно да су ставови наших „старовераца“ увек негаторски, увек осуђујући, изречени у афекту.
А гордост, или умишљеност, јесте један од седам смртних грехова. Она наилази под утицајем демона, и оне који трпе вражије нападаје Свети Оци пре свега позивају на трпљење. Потребно је наоружати се трпљењем, и за то време упражњавати молитву, читање речи Божије и ослобађати се од тога духа негирања, сумње, клеветања, хуле. Наравно, онима који су свој имиџ стекли на штанцовању мрзитељских текстова и интервјуа тешко је ослободити се те страсти, и зато они упадају у хиперпродукцију, чак логореју. А потребно је само једно: суочити се са собом и Богом, запитати се ко ти је дао право да срамотиш и блатиш Мајку Цркву, па са стидом ставити катанац на уста. Оградити се страхом Божијим и опомињати се речи Господњих: „За сваку празну реч људи ће дати одговор на Страшном Суду“. То мора изазивати страх, то свако треба да има на уму – да ће на Страшном Суду Божијем све што изрекнемо бити изнето као оптужба против нас. Зато се оваквих нечасних работа ваља клонити и поставити стражу крај усана својих.
Једна од основних теза „ревнитеља“ јесте да већ живимо у доба апокалипсе, па се многи, не само млади, муче питањима хоће ли скоро доћи крај света, и да ли уопште вреди школовати се и улагати ма какве напоре, планирати и уређивати свој живот, заснивати брак и породицу?
Наравно, сваки архијереј, свештеник, свештеномонах, теолог, вероучитељ, сваки хришћанин који чита Свете Оце и добру теолошку литературу (за разлику од псеудотеолошког шунда), свако ко живи црквеним животом поручиће људима које нагризају овакве сумње да нико не зна ни дана ни часа у који ће бити долазак Христов. Треба радити, учити, трудити се, усавршавати се. Ваља радити на себи док нам Господ даје времена. Ваља се борити са својим греховним наклоностима, пороцима, искорењивати из своје душе све што је зло, рђаво, порочно. То је циљ и смисао живота. Дужни смо да се трудимо док нам Господ још није затворио врата покајања: да прибегавамо Светим Тајнама и да се припремамо за вечност. Не сме се размишљати о томе да се ближи крај света и зато дићи руке од свега. Нико не зна када ће Господ доћи, али дужни смо да увек будемо приправни за сусрет са Господом. Зато нам је дужност да са духовном будношћу проводимо време свога странствовања на земљи и да се не прелашћујемо испразним задовољствима и страстима, него да живимо трезвено и по Богу: да живот свој проводимо у чистоти, увек са молитвом, да свагда пребивамо у трезвљењу.
Друга битна теза јесте да што год чинили Првојерарх Српске Цркве и њени архијереји већ је у корену затровано неком опасном идејом и зато је неприхватљиво. Неки пут то иде до парадокса да се и неоспорне духовне величине оспоравају само зато што о њима позитивно говоре и пишу представници „Београдске Патријаршије“. Елем, недавно су „старообредници“ отворили баражну ватру на архијереје који су изнели идеју о канонизацији старца Тадеја (Штрбуловића) и говорили са трепетним поштовањем о његовом духовном путу. Колатерална штета испала је и новинар, философ и публициста Оливера Јовановић (рођ. 1946. у Београду), аутор серијала на ТВ „Храм“ под називом „Тајна мисли оца Тадеја“ и књиге „Тако је говорио отац Тадеј или о богословљу Светог оца Тадеја Витовничког“ (доживела је два издања, 2024. и 2025). Наиме, она је имењакиња и презимењакиња уреднице „Православља“, новина Српске Патријаршије, која је већ више пута била таргетирана од стране „ревнитеља“, као и саме новине које уређује, па је тако конструисан силогизам да је јачање култа Старца Тадеја инспирисано тежњом „новотарских попова“ да афирмишу често (или редовно) причешћивање Светим Христовим Тајнама, будући да је Старац саветовао вернима да не прођу три недеље а да се не причесте, да се током постова причесте више пута, а у Страдалној седмици на Велики Четвртак, Велику Суботу и на Пасху.
Првојерарх наше Цркве, иначе, или се ословљава као „Првослав Перић“ или као „Профитије“, јер, побогу, робује стицању – ниједном на овим сајтовима и друштвеним мрежама нису поменути његови напори да систематски помаже децу и омладину са Косова, народне кухиње, сиромашне студенте, многодетне породице (од којих су неке добиле и кров над главом средствима прикупљеним преко ВДС-а), да оснива здравствене установе при Цркви и да упућује волонтере из редова верних да у државним здравственим и установама социјалне заштите служе као болничари и неговатељице. Навелико се пише о изградњи црквених стамбено-пословених објеката, али се превиђа да је то обнова задужбинарства, јер ће ренту убирати Црква и усмеравати је на социјалне потребе.
Познајем човека који је већ при крају седме деценије живота: тај интелектуалац, искрени верник од младости под утицајем зилотских сајтова не само што губи лични компас (шта да кажем када није дошао на сахрану мајци монахињи јер је опело служио канонски епископ), него сатима и сатима уверава све који могу да га слушају да се уклоне од ове „издајничке и безаконе“ Цркве. Када сам први (и једини пут) била изложена (у његовој кући) оваквом „мисионарењу“, упитала сам га само: „Господине докторе, а када Вам дође смртни час, хоћете ли звати ауторе токсичних текстова са сајтова или ћете ипак позвати свога свештеника да Вас исповеди и причести?“.
То питање упућујем свакоме ко мисли да су наши вајни „зилоти“ у праву, а да је канонска Црква институција попут других, са својим бирократама и „извршиоцима свештених радњи“.
Подсетимо на крају: самоизолација најчешће има за последицу недопустиву фанатизацију појединаца, заједница и сајбер-група окупљених око ригидних духовника и самозваних „свезнајућих“ проповедника, где се „ревнитељска“оријентација прокламује као једино адекватна православном погледу на свет. Заједница на чијем челу не стоји канонски Епископ одсеца себе од Цркве, што значи да је већ осуђена на духовну смрт.
