Неки свештенослужитељи, који су у Светој Тајни Свештенства од Бога добили право да духовно руководе паством, сматрају да овакво право означава безграничну власт над душама људи. Превиђајући чињеницу да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, овакви пастири преносе чисто монашки појам беспоговорног потчињавања послушника старцу на узајамне односе између мирјанина и његовог духовног оца, потчињавају себи паству, заборављајући на богодаровану слободу на коју су призвани сви хришћани (Гал. 5, 13). Учестали су случајеви стварања таквих црквених заједница чији се живот темељи на ауторитету пастира који гради такву заједницу, при чему се његов ауторитет додатно поткрепљује негативним односом према црквеној јерархији, као и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири заборављају да је њихов задатак да људе приводе Богу, а не да групишу парохијане око себе самих. У парохијама овога типа ствара се атмосфера властите изузетности („правоверности“, за разлику од „Београдске Патријаршије“ и целокупне јерархије СПЦ, која је, наводно, „огрезла у безакоња“ и „кривоверје“), неспојива са духом саборности на коме се темељи Православна Црква.
Православну паству ваља очински подсећати на то да савети „правоверног“ духовника не смеју бити у противречности са Светим Писмом, Светим Предањем, учењем Светих Отаца и канонским уредбама Православне Цркве; у случају размимоилажења оваквих савета са наведеним уредбама предност се мора дати овим потоњим. У вези са овим ваља обратити пажњу на речи Преподобног Симеона Новог Богослова о томе на који су начин дужни да се изграђују односи између духовног чеда и духовника: „Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанствена Писма, а посебно практичне списе Светих Отаца, како би, упоређујући са њима оно чему те учи учитељ и предстојатељ, могао да ово сагледаш као у огледалу, и да упоређујеш, те да све што је у сагласју са Божанственим Писмима примаш у унутрашњост свога бића и задржаваш у мисли, а све што је лажно и туђе уочаваш и одбацујеш, да се не преластиш. Јер знај да се у ове дане појавило мноштво преластитеља и лажних учитеља“.
Жалосно је видети да и међу људима са вишедеценијским искуством црквеног живљења постоје они који настоје да опонашају ово „ревновање за Православље“. Чак и неки клирици наше Цркве, чувајући на речима оданост својој јерархији, владају се као расколници, претендујући на улогу некаквих „стараца“. Критикујући јерархију, они се, за разлику од духоносних отаца из прошлости и из нашег доба, труде да критиком скрену пажњу на себе и да на тај начин изграде свој ауторитет. Овако се човек лишава оне благодатне слободе воље коју му је Бог даривао. Како би потврдили истинитост својих гледишта, они се позивају на списе Светих Отаца, профанишући њихово велико дело и изопачавајући сам појам стараштва.
Истински старац се, пре свега захваљујући високој духовности, пажљиво поставља према сваком конкретном човеку. Благодарећи своме искуству и благодатном дару, он раскрива лик Божији у човеку средствима адекватним њиховом духовном настројењу и узрасту. Међутим, поједини савремени „старци“, немајући духовног расуђивања, товаре на људе који тек прилазе Цркви бремена тешка за ношење (Лк. 11, 46), користећи у својој пастирској делатности стереотипе погубне за духовни живот, без основа примењујући на мирјане, углавном још увек духовно недовољно јаке, форме духовног руковођења умесне једино у монашком животу.
Исти ови „старци“ доста често не припуштају Причешћу људе који нису „постили по правилу“, на води без ваздуха, па макар то биле труднице, дојиље, људи у узрасту од шездесет-седамдесет година, радници, службеници, од којих много раде и по 18 часова дневно да би обезбедили егзистенцију својим породицама, који путују да радног места десетинама километара, који немају могућности спремају и да издрже храну на води.
Хипертрофирани значај који се у зилотским парохијама и манастирским заједницама придаје личности свештеника односно игумана погубно се одражава и на богослужбени живот. Његов центар постаје исповест, која се окружује неумесним церемонијама, претварајући се из крајње личне Тајне у својеврсно оцеђивање комарца уз пропуштање камиле. Литургија се у овим случајевима савршава са недопустивим немаром, неки пут и са прекидима ради настављања исповедања.
У проповедима ови свештенослужитељи, обраћајући пажњу својих парохијана на значај Тајне Покајања, не раскривају пуноту значаја Свете Евхаристије као Тајне која саздава Цркву.
Нездрава зависност од личности младостарца рађа изопачене форме парохијског живота. Људи одлазе у храм да се сретну са „својим оцем“, а не са Христом, да попричају са истомишљеницима, а не да молитвено заједничаре са Пунотом Цркве. Овакви пастири подржавају редуковану црквену свест оних који тек ступају у Цркву, свест у којој за појам саборности и васељенскости Цркве нема места, сугерирајући својим чедима да је спасење могућно једино у оквирима њихове заједнице и, као потврду ове тезе, осуђујући јерархију и друге свештенослужитеље, чиме удаљавају људе од њих. То доводи до самоизолације оваквих заједница од других парохија, од Епископа и, у крајњој линији, од Цркве.
Самоизолација често има за последицу недопустиву фанатизацију оваквих заједница, где се „ревнитељска“оријентација прокламује као једино адекватна православном погледу на свет. У оваквим заједницама лако се укорењује по црквено јединство погубна критика јерархије, о чему смо управо говорили. Стога није чудно то што болесни облици заједничког живота у тим парохијама и манастирима пре подсећају на секташку затвореност расколничких заједница, попут руских старовераца (старообредника) или издвојеност протестантских група, чији нам је жалосни удео добро познат. Заједница на чијем челу не стоји Епископ одсеца себе од Цркве, што значи да је већ осуђена на духовну смрт.
Деформације пастирске делатности, литургијског и заједничког живота о којима смо говорили имају озбиљне еклисиолошке последице. Свештеници и свештеносмонаси који на овакве начине учвршћују свој ауторитет фактички себи присвајају ону част која по праву може припадати једино Епископу. Разарање црквене свести, које се у вези са овим дешава како код њих самих, тако и код њихове пастве, формира у Цркви један идеолошки и еклисиолошки ток у суштини протестантског типа, где се губи Дух, Који изграђује богослужбене и организационе облике Православља, Који их испуњава и оживотворава. Последица тога је чињеница да се, без обзира на обнављање спољашње велелепности храмова и њихово имовинско благостање, људи који су нашли „пут у Цркву“ заправо окрећу од ње. И за то, нажалост, не сносе кривицу они, него овакви „старци“ – лажни пастири.
Нажалост, поље деловања лажних ревнитеља за веру данас је пренето и на медијску сферу. Постоји доста сајтова, од којих се за неке зна да уживају покровитељство свештених лица или манастирских обитељи, чији су садржаји погубни и за психу и за самосвест верних. Већина њих доноси садржаје пре свега о апокалипси овде и сада, о „кривоверности“ и „издајништву“ канонске јерархије (не стиде се ни спомена свештеноупокојених Митрополита Амфилохија и Еп. Атанасија како духовних горостаса наше Цркве и свештене теологије), о „расипништву“ „попова новотараца“ (као да су они образац сиромаштвољубља), на удару су и најбоље издавачке куће које су публиковале дела „теолога новотараца“, чак и оних који су темељ теологије 20. века, а на удару су, нећете веровати, и најбољи извођачи духовне музике попут светски признате Дивне Љубојевић, или изузетно даровите Данице Црногорчевић јер је она, побогу, као попадија сликана у некој (вероватно својој) башти у фармерицама и мајици, а није била заџегана у црне мараме, са бројаницама од 150 чворова на руци, дугом сукњом и сва у црном. Византијско (предањско) појање се карактерише као „мумлање дивљих звери“, Срамота, ако је и од „правоверних“, срамота (јер темељ православних фундаменталиста је традиција, а предањско појање део је наше вековне традиције).
Наравно, овакве ставове могу безусловно прихватати једино личности са поремећајима, пре свега изражене ригидности и ауторитарне структуре, као што их и промовишу исте такве личности које под мантијом скривају своју агресивност, доминантност, нарцистички поремећај личности, а неки пут и психотичне црте, ако не и болести.
И на крају: човек може да се погорди због свога знања, односно због оног образовања које му је било дато. Он мора имати на уму да све то знање не припада њему, да је у питању дар од Бога, исто као и ум који му је дао могућност да стекне та знања, и поклон од Цркве, друштва, породице, пријатеља, старе и савремене литературе и тако даље; ништа од тога не припада њему. Ако он поседује та својства – памет, ученост и остало, он мора да научи да буде благодаран, а не да их демонстрира, посебно не на антицрквени и изванцрквени начин.
Још нешто: свештеник или свештеномонах мора да се чува саблазни преузношења и коришћења свога чина за задобијање поштовања и заузимања неког положаја међу паством: ево, ја сам архимандрит, ја сам свештеник, ја сам ђакон, ја сам ово или оно. То не значи ништа. Пред Богом, Који прозире душу људску, та звања могу бити не само празно лелујање ваздуха, него чак и предмет његове осуде, јер ако човек иде трубећи пред собом тим звањима, Бог може да погледа на њега и каже: јесте, ти носиш чин, али немаш у себи никакве вредности; ти не одговараш звању којим се дичиш, и што је твоје звање веће, то ће ти и осуда бити већа. Све су ово мисли веома важне за свештеника, чак и за ђакона, и за сваког другог човека кога хвале због ових или оних особина датих му од Бога.
Сви ми морамо да се опомињемо онога што је речено у почетку Заповести блаженства: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско“… Шта значи „сиромашни духом“? Сиромашан духом је човек који дубоко или макар крајичком своје душе схвата да у њему нема ничега осим онога што му је Бог подарио, да све оно добро што у њему може постојати јесте дар Божији, и да му апсолутно не приличи да се тиме хвали.
