Проф. Др Ксенија Кончаревић: ЛАЗА КОСТИЋ И РУСИ

Срби у Аустроугарској живели су на простору Јужне Угарске, Војне крајине и Далмације. Средином XIX века било их је приближно колико и у Србији. Представљали су образованији и богатији део српског народа. После Аустро-Угарске нагодбе (1876) постало им је теже да очувају своја националну и верску посебност. Све више су подвргавани мађаризацији и унијаћењу, а српско име и ћирилично писмо плански су потискивани. Срби из Јужне Угарске створили су Српску народну слободоумну странку (1869) са Светозаром Милетићем на челу. Главна борба Срба односила на захтев за школску и црквену аутономију. Српску националну посебност чувале су Српска православна црка, Матица српска и српске гимназије у Новом Саду и Сремским Карловцима. У тешким временима борби за национални и верски идентитет Срба „пречана“ у Угарској формирао се и др Лаза Костић, правник, песник, дипломата, који је представљао уз Светозара Милетића једног од главних бораца за јачање права и побољшање положаја Срба у Аустро-угарској царевини и краљевини.
Велики српски песник, драмски писац, преводилац, национални трибун, политичар, новинар, дипломата и доктор правних наука Лаза Костић представљао је једну од најобразованијих, најмаркантнијих и најумнијих српских глава тога доба.
Ла­за Ко­стић је био ја­сно од­ре­ђен као пра­во­слав­ни хри­шћа­нин. Ту не­ма ни­ка­квог спо­ра. Зна­мо по­узда­но да је ро­ђен у па­три­јар­хал­ној по­ро­ди­ци у ко­јој се Бо­гу мо­ли­ло, по­сти­ло и у цр­кву ре­дов­но од­ла­зи­ло. При­ме­ћу­је­мо у ње­го­вој поези­ји то­ли­ко тер­ми­на ко­је мо­же да по­зна­је са­мо чо­век ко­ји жи­ви ли­тур­гиј­ским жи­во­том. По­у­зда­но зна­мо да је Ла­за Ко­стић то­ком це­лог свог жи­во­та одр­жа­вао при­сне од­но­се са све­штен­ством Српске пра­во­слав­не цр­кве. Ни­су ти од­но­си увек би­ли иди­лич­ни: би­ло је ту и кон­фрон­та­ци­је, не­сла­га­ња, су­ко­ба, оспо­ра­ва­ња. Ни то ни­је спор­но. Но ва­жно је при­том на­гла­си­ти да се ти од­но­си ни­ка­да ни­су пре­ки­да­ли, те да је Ла­за Ко­стић по­себ­но при­сан од­нос га­јио пре­ма ма­на­сти­ри­ма Кру­ше­до­лу, Врд­ни­ку и Ра­ва­ни­ци. Зна­мо, опет, са­свим по­у­зда­но, да је у два на­вра­та у ду­жем пе­ри­о­ду бо­ра­вио у Кру­ше­до­лу (пр­во пет го­ди­на, а по­том још јед­ну). И не са­мо да је бо­ра­вио, бу­ду­ћи да и не­пра­во­слав­ни по­се­ћу­ју ма­на­сти­ре, већ је жи­вео по ма­на­стир­ском ти­пи­ку. О то­ме нам све­до­чи но­ви­нар сара­јев­ског ли­ста На­да, Иван По­по­вић, ко­ји све­до­чи ка­ко „брат Ла­за” по­сти и др­жи се ти­пи­ка ма­на­стир­ско­га као сва оста­ла ма­на­стир­ска бра­ти­ја. Осим то­га, Ла­за Ко­стић је за­ве­штао за ова три ма­на­сти­ра по хи­ља­ду кру­на за по­кој ду­ша ње­му дра­гих и бли­ских осо­ба, Лен­ке и Ју­ле. То си­гур­но не би чи­нио чо­век ко­ји ни­је ве­ру­ју­ћи.
Политичка делатност Лазе Костића је дуги низ деценија била у сенци његовог изузетног песничког и уметничког лика и као таква остала је недовољно проучена у српској националној историји. Ипак, постоје драгоцене чињенице којима су потврђене претпоставке да је Лаза Костић одиграо веома значајну улогу у идејно–политичком, публицистичком и национално-револуционарном животу српског народа у другој половини деветнаестог века. Костић је политички деловао у преломним историјским моментима, када је борба српског народа за државно уједињење и националну независност улазила у крајњу фазу.
Лаза Костић био је оснивач и један од наујугледнијих чланова Уједињене омладине српске, Српске народне слободоумне странке и Народно – либералне странке, као и значајан сарадник знаменитих личности из политичког и културног живота српског народа тог времена. И у дипломатској и у публицистичкој делатности као и на пољу непосредне и свакодневне политичке активности, Лаза Костић је настојао да пронађе најбоље и најефикасније начине за остварење и реализацију српских националних идеала.
Данас ретко ко зна да је наш Лаза Костић, који је један од корифеја борбе пречанских Срба за уједињење са матицом Србијом био на Берлинско конгресу, где се одлучивало о судбинама многих држава и народа, па и Краљевине Србије. Лазино песничко стваралаштво памтимо и преносимо што би се рекло са колена на колено, али исто тако не смемо заборавити и његов велики допринос на политичком, дипломатском и правном пољу. Овом тематиком озбиљно се позабавио историчар проф. др Дејан Микавица, који је написао сјајну књигу Лаза Костић – политичка биографија, где је изнео мање познате детаље широј јавности из Костићевог живота.
Лаза Костић ангажовао се у дипломатској служби Србије, пре свега на пољу ширења могућности за политичко приближавање Русије Србији и успостављање чвршћих веза са њом. Важност која је придавана српском посланству у Петрограду, била је посвећена преговорима са утицајним руским личностима око добијања кредита и учешћа руског капитала у изградњи српских железница.
Костићева политичко-дипломатска активност у Русији имала је све изгледе да се крунише неком већом улогом. Популарност коју је придобијао у вишим круговима руског политичког живота била је у успону. Томе у прилог сведоче и његови сусрети и дипломатски пријеми на највишем нивоу на којима се појављивао.
За време свог службовања у Петрограду, Костић је често одлазио у клуб славјанофила и тамо се састајао са многим истакнутим руским књижевницима, научницима, публицистима и јавним радницима и разматрао са њима многа актуелна друштвена и политичка питања. Као секретар српског посланства у Петрограду имао је доста посла са Русима који су били учесници српско – турских ратова. Костићеве иницијативе су дошле до изражаја и у његовом предлогу да се покуша организовати српска винска трговина у Русију као и извоз шљива и грожђа. Ови предлози су тада захтевали и убрзање закључења формалног трговачког уговора Србије са Русијом. Костићеве предлоге, Ристић је послао министру финансија на увид, али одговор на них није никада стигао.
Ипак, Костићева дипломатска каријера у Петрограду, окончана је прилично брзо и неочекивано после кризе и подношења оставке владе 9. октобра 1880. године. Оптужен је за проневеру новца из касе српског посланства и склањање одређених аката и признаница. Све новине су пренеле ову вест, која је највероватније представљала лажну дојаву којом би се ископромитовала личност Лазе Костића. Овај догађај представља завршетак Костићеве дипломатске каријере.
Вредна је помана чињеница да су Лаза Костић и Светозар Милетић били одушевљени поклоници панславизма, у коме су видели једну здраву искру романтичарског набоја, односно идеју за словенско царство. У том моменту та идеја је постала супституција за српску свест о постојању успешне српске средњовековне државе, која је највише била заступљена кроз мит о Душановом царсту. И управо је Душаново царство сада било замењено свесловеском Русијом, која ће чувати сву своју децу.  Томе је погодовала једна декларација руских интелектуалаца из 1860. године, усмерена према српском народу, где они сматрају управо Србе за своју браћу и да је интерес Русије да пригрли и подржи Србе. Међутим, до значајног разочарења долази у период након Српско-турског рата, када су Руси стварили Велику Бугарску Санстефанским миром.
Костићево политичко и дипломатско деловање имало је за циљ еманципацију српског народа и очување ватре националног романтизма тог времена. Његов национални романтизам био је базиран на једном феномену тог времена које неће много трајати код нас. То је феномен личне и политичке честитости.