Први владар модерне српске државе Ђорђе Петровић Карађорђе (1762-1817), који је подигао Први српски устанак 1804, управљао је Србијом све до слома устанка 1813.
О његовој управи писало се много. Аутори се махом слажу да је владао апсолутистички, што је и захтевао такав моменат.
Сталне и тешке борбе са Турцима, покушаји локалних важних (или мање важних) војвода да самостално доносе одлуке, наметали су Карађорђу одлучан начин владавине, са сталним покушајима да се централизацијом устаници оспособе за бољу и активнију одбрану. Будући да је по природи био снажан, храбар, брз на оружју често је знао да пресуђује на лицу места. Многе војводе осетиле си његов гнев, који је знао бити неконтролисан и суров, о чему сведоче примери оцеубиства и братоубиства, појачани Карађорђевом жељом за сталном правичношћу. Иако прек, свестан и својих грешака, често је услед сталних борби и бојева, праштао како Србија не би остајала без најспособнијих војвода тога времена (пример учесника побуне Милана Обреновића).
Стално мешање Аустрије и Русије у Први устанак, онемогућавало је пуну консолидацију државе. Дипломатија није била јача страна српског вожда. Одбијање Ичковог мира 1806, данас се може тумачити као грешка, тако да на позив Русије устаници настављају рат са Османлијама (1806-1812). Руски посланик Константин Родофиникин директно је имао утицај и на односе међу вождом и војводама, као и на уставно питање (1808). Вожд Карађорђе владао је и поред тога што самосталније, трудећи се да не дође у зависност од Русије, а ни Аустрије која је била на граници устаничке Србије и помно пратила сваки корак Срба у Монархији и Србији. Тежак и опасан противник по Србију, што ће се показати много пута све до 1918. Слом устанка у јесен 1813, Карађорђа и војводе води у Аустрију, па затим Русију. Велике силе држале су на оку српског вожда док им је потенцијално био потребан.
Његов повратак у Србију, трагична смрт у Радовањском лугу 1817, почетак је рата српских династија који ће трајати скоро читав век.
На тај начин почео је низ преврата, побуна, политичких убистава владара, који ће успоравати напредак Србије. Рат две српске династије, обележио је на тај начин историју модерне српске државе, а поделе које су остале биле су често дубоке и непремостиве. Обрачуни са присталицама Карађорђевићеваца или Обреновићеваца, међусобно рушење наслеђа једних и других, затирање трагова постојања супарничке династије (Катанска буна 1844, Тополска буна 1877, Мајски преврат 1903), било је трагично наслеђе Србије тога времена.
Кнез Милош Обреновић (1780-1860), мудрији, стрпљивији, опрезнији него Карађорђе, знао је да компромисима са Портом и Русијом може да оствари свој циљ аутономну Кнежевину Србију (што је била отворена опција после Букурешта 1812). Његов начин владавине, такође је карактерисан као апсолутизам. Многи су Милошев начин управе поредили са владавином каквог турског паше, што је био чест узрок буна против њега. Неколико великих и неколико малих побуна, уз немали број убијених политичких противника, такође су део приче о кнезу Милошу.
Са друге стране, захвалност што је остао после слома Србије 1813, његов двор увек отворен за сељаке који су долазили у Београд и Крагујевац да му се жале или траже решења свакодневних проблема, чинили су га легендарном личношћу. Велике силе су и у његовом паду имале значајну улогу. После Хатишерифа (1830-1833), Сретењског устава 1835, губио је подршку Русије, а почео се ослањати на Енглеску. Кнез Милош који је био умешан са Портом и добро познавао Турке, није био довољно искусан да победи у Британско-руској борби за превласт у Османској царевини. Под притиском Великих сила и Савета (фактички свемоћног после Турског устава 1838), абдицира године 1839.
После смрти старијег брата Милана 1839, на власт први пут долази кнез Михаило (1823-1868).
Још млад и неискусан, са свега 16 година, окружен саветницима који су допринели протеривању кнеза Милоша, такође бива протеран из Србије 1842. На власт долази кнез Александар Карађорђевић (1806-1885). Кнежеви Милош и Михаило вратиће се у Србију на Светоандрејској скупштини 1858, а стари Коџа Милош владаће Србијом до јесени 1860. Једини је српски владар до 1945, који је умро природном смрћу на српском престолу. Кнез Александар Карађорђевић је протеран из Србије, а вредео је за слабог и поводљивог владара, по много чему различитог од славног оца Карађорђа. Његов син Петар постаће 45 година касније краљ Србије.
Кнежевину Србију тек су чекали преврати и велики број политичких успона и падова, а унутрашња политика обиловала је заверама и трагичним страдањима владара обе династије.
Извор: Градске инфо
