Скрећем још једном пажњу на ону нимало случајну околност, да се проповед поклопила са «најсветлијим периодом» његовог живота. Пређашњи номад без крова над главом, сиромах не знајући где ће склонити главу, стекао је породицу и сопствени дом, чак и новац (жена је штедела). Злосрећник је постао знаменитост. Робијаш – пуноправни грађанин. Подземље, где га је још недавно и заувек, како се могло мислити, гурнула судбина, чини с есада фантасмагоријом, која никада није била нешто стварно. Тамо, у тамници и подземљу, родила се и дуго је живела велика жеђ за Богом, тамо је била велика борба, борба на живот и смрт, тамо су се по први пут произвели они нови и страшни опити, који су сродили Достојевског са свим што је на земљи бунтовно и немирно. Оно што пише Достојевски последњих година свог живота (не само «Дневник писца», него и «Браћа Карамазови»), имају вредност само утолико уколико се тамо одражава прошлост Достојевског. Новог, даљег корака он није више учинио. Како је било, тако је и остало уочи велике истине. Но, раније му је ово било мало, он је жудео за најдаљим, а сада он неће да се бори и не уме објаснити ни себи, ни другима, шта се заправо догађа с њим. Он наставља да симулира борбу – и поврх тога он као да је коначно победио и захтева да победа буде призната од јавног мњења. Он жели да мисли да је уочи већ прошло, да је наступио садашњи дан. А тамница и подземља, које подсећају да дан није настао, више нема. Присутне су све могућности за пуну илузију победе – изабери само речи и проповедај! Достојевски се подухватио православља“.
У „Идиоту“, роману Ф. М. Достојевског, има много потресних размишљања и описа личних доживљаја, које је писац изразио преко свог главног јунака. Замислимо само оне трагичне тренутке, када је он стајао код губилишта и подсетимо се при томе да се Фјодор Михајлович у младости заносио револуционарним идејама. А пошто се тада у Европи јавио талас револуција 1848. године (негде само „наранџастих“, а негде и крвавих), то су се у Русији донеле најстрожије мере ради сузбијања револуционарних идеја.
И тако ухапшене доводе на Семјоновски трг, на коме је постављено губилиште од дрвета, обмотано црним сукном. Над главама затвореника се ломе сабље у знак лишавања свих грађанских и сталешких права. На губилишту су три стуба. Чита се пресуда: „Смртна казна стрељањем!“.
Дакле, преостаје још неколико минута живота? Ставимо се на место Достојевског: шта би смо ми осећали у тим тренуцима? Тада му је било 28 година, он је пун снаге и животне енергије, и колико је још књига хтео да напише! А Фјодор Михајлович је своје доживљаје изразио, рекавши: пет минута до смрти се чинило огромним богатством, бесконачним временом. Он сада јесте и живи, а кроз неколико минута ће бити већ нешто… Но, најужаснија је била непрекидна мисао: „Шта ако не умрем! Шта ако се живот поврати, – каква би то била бесконачност! И све ово би било моје! Ја бих тада сваки минут и цели век преобразио, ништа не бих изгубио, сваку минуту бих прорачунавао, ниједну је бих протраћио у празно!“ Достојевски је ишао у другој тројци осуђеника. Прву тројку су привезали за стубове. Пришли су војници са пушкама. Зачула се команда: „Нишани!“. Војници су подигли пушке и нанишанили…И… прошло је пола минуте…Сваки од нас би на месту осуђених могао просто сићи с ума (један од привезаних је и изгубио разум). Неочекивано се разлегао топот копита. На Семјоновски трг је галопом дојахао гласник са поштом. Управо су на губилишту прочитали нову пресуду: казну заменити тамницом. Тако је започело само горнило страдања, које је претопило Фјодора Михајловича у истинског Христовог слугу, који је све преостало време живота посветио служењу Христу и проповедању Његових идеала.
Професор др Ксенија Кончаревић
