Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј „славе дома“. Једна од теорија, коју супласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима.
Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском „слоју“ нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе „рупу у закону“ и образложи зашто наставља да слави славу иако је „раскрстио са Црквом“.
Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као „малу Цркву“. Како год да је било – слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан.
Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч „дом“, „породица“. У много чему је тако и данас, или би требало да буде.
Протојереј- ставрофор Др Дарко Ђого.
