Ово је заиста једно мучно питање о које се често на овај или онај начин спотичу бранитељи и тумачи хришћанске вјере и учења.
Калвин, један од утемељивача протестантизма, на примјер, своје разумевање хришћанства заснива на учењу о предодређењу, према ком је Бог једне од почетка изабрао и предодредио за спасење, а друге за пропаст. Наравно, наша хришћанска савест не може да прихвати ово застрашујуће учење.
Нама је апостол љубави рекао: Бог је љубав (1Јн 4, 16).
Речено је, такође, да је Бог послао Сина свога да ништа не пропадне, него да се све спасе (в. Јн 3, 16–17).
И одговор на њега је, наравно, само један. Да, вјера јесте дар Божији, и тај дар је дат свакоме, као што каже дивна црквена молитва о „свјетлости Христовој која просвећује сваког човека који долази у свиет“(1),
Цијело Јеванђеље прожето је том посебном аритметиком, према којој Пастир добри оставља деведесет девет оваца да спасе једну залуталу. Цијело Јеванђеље зрачи љубављу према грешнику, према палом човеку чији пут је пут пропасти.
Не поставља се, дакле, питање коме јесте а коме није дат дар вере, јер дат је свима, него због чега га не прихватају сви, због чега су верници у свету увјек мало стадо (Лк 12, 32), због чега се и сам Христос са горчином пита: Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк 18, 8).
За њих се каже: Који не прими Царство Божије као дијете неће ући у њега (Лк 18, 17).
Она се испољава као безусловно поверење које одасвуд очекује само љубав.
И сви ми знамо како та целовитост када изађемо из детињства пада, како у живот улази искуство зла, подељености, страдања.
Али, ето, ма како то страшно било, човек се опет и опет уверава да искуство зла, тачније само зло, увек долази од других људи. Живот оних који нас окружују одређујемо ми, и у злу и у добру, својим сопственим речима и делима, целим својим животом. Као што се вера у човеку рађа из вере другога, тако се и безверје рађа из туђег лицемерја и лажи, из тријумфа зла и греха свуда унаоколо.
Ако у самим верницима често не живи дар вере (или, боље рећи, ако они не живе њиме), ако верници говоре о љубави и праведности а настављају да мрзе, ако позивају на узвишено а потпуно се предају земаљском, колико ли је онда онима који их посматрају бескрајно тешко да стекну веру!
Отуд сумња која разједа душу, отуд застрашујуће искуство живота без љубави, без радости, отуд у срцу мрачни огањ порицања, мржње према узвишеном, отуд у човеку готово несвесна жеља да сруши своју унутарњу светињу.
Видели смо га, познајемо га у Христу, али можемо га видети и у сваком човеку, слично као што нам се кроз сваког човека може указати демонско одбацивање Бога и сва тама сатанске мржње према свету Божијем.
Један исти свет, једно исто знање о свету, па опет два сасвим супротна искуства!
Не, не лишава Бог никога свог дара, своје љубави и изабрања, међутим, све је то сувише често заклоњено завесом зла која се надвија над светом и помрачује човека.
И због чега тако често победу односи управо оно, а не свемоћни, сведобри, свељубећи Бог? Због чега добро, започињући борбу против зла, веома често прибјегава његовим методама, тако да се и оно само постепено претвара у зло?
О томе у следећој беседи.
Изговарам реч „Бог“, коју не бих могао изговорити када не бих имао то искуство.
Па опет, изговарајући је, ја то искуство, тај осећај присуства ослобађам од субјективности, мимоходности, расплинутости.
Ја одређујем садржај тог искуства и самим тим га прихватам као дар, дар на који се одазивам покретом цијелог свог бића. „Ја верујем у Бога!“
И испоставља се да вера коју сам пронашао у дубини своје душе није само моје лично, неизрециво искуство, него и нешто што ме на један нови начин повезује са људима, са животом, са светом, што постаје ослобођење од усамљености на коју су у мањој или већој мери осуђени сви људи.
И то не само у људима који ме окружују сада, него и у онима од којих ме раздвајају вјекови и вјекови. Ево, отварам књигу која је написана више од хиљаду година прије наше ере, у свету који је тако мало личио на наш свет, и читам:
Господе, испробао си ме, и познао си ме; ти си познао сједање моје и устајање моје; ти си разумео помисли моје издалека; стазу моју и мјеру моју испитао си, и све путеве моје предвидио си. Јер нема ријечи преварне на језику моме.
Ево, Господе, ти си познао све, и последње и прво; ти си ме саздао и ставио си на мене руку твоју: чудесно је знање твоје за мене, надјача ме, не могу према њему.
Куда ћу поћи од Духа твога, и од лица твога гдје ћу побјећи?
Ако узиђем на небо, ти си тамо; ако сиђем у ад, присутан си; ако узмем крила своја ујутро и настаним се на крајевима мора, и тамо ће ме рука твоја водити, и прихватиће ме десница твоја.
И рекох: еда ли ће ме тама погазити, и ноћ бити свијетло у уживању моме? Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просвјетлити се; као што је тама њена, тако је и свјетлост њена.
Јер си ти створио бубреге моје, Господе, прихватио ме од утробе матере моје.
Исповједаћу и славити те, јер си ме страшно удивио; чудесна су дјела твоја, и душа моја зна то веома. (…) А мени су веома цијењени пријатељи твоји, Боже, веома се укријепише почеци њихови.
Избројаћу их, и већма од пијеска умножиће се; устадох и још сам са тобом. (…) Испробај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме и познај стазе моје.
И види има ли пут безакоња у мени, и води ме путем вечним (Пс 138, 1–14, 17–18, 23–24).
А ја читам, дивим се и радујем се: Господе, па све је то управо оно што ја осећам и доживљавам! То је моје искуство, то је речено о мени, у моје име!
Чак и тај детињасти, неспретни језик који покушава да изрази оно што је изнад речи, и он је мој.
А то значи да је вера живела и да живи вековима, то значи да су милиони људи осетили ово исто.
Упркос свој његовој тами, он је за мене осветљен првобитном свјетлошћу.
Уистину, чудесна су дела твоја, и душа моја зна то!
А што има тако много оних који то не виде, који не осећају да је ноћ живота светла као и дан, то је само зато што смо ја и слични мени сувише слаби сведоци вере, само зато што од најранијег детињства човека окружујемо лажима, што га умјесто да трага за дубином наводимо да јури за ситном овоземаљском срећом, што га везујемо за узалудне ствари и таштину. Зато у човеку одумире тежња ка свјетлости и љубави, и његов свет испуњава љепљива тама скепсе и неверице, једа и мржње.
И моје беспомоћне речи о вери биле би празне када на крају не бих исповедио веру не само у Бога, него и у оног јединог Човека којим је Бог дошао у свет, а у свету сваком човеку, да га спасе и препороди.
Бога нико није видео никад, говори апостол Јован Богослов, и одмах додаје: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн 1, 18).
И извештава нас да су његове речи сведочанство о ономе што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Ријечи живота (1Јн 1,1).
О њему, о тој Ријечи живота биће наша наредна беседа.
Дошли смо до имена Христовог.
А можда тим усхићењем све и почиње.
За то време у свету се догодио велики број огромних промена, сменили су се толики јунаци, остављајући за собом и лепо сећање и страшне легенде, да је лик Христов, који је забележен у једној од најкраћих књига, рекло би се, морао изблиједјети, удаљити се од нас. Јер то је лик онога о коме, у суштини, знамо неупоредиво мање тога него о Наполеону, Лењину или Ајнштајну, чије су биографије детаљно изложене у хиљадама књига, а свака реч пажљиво проанализирана. Па ипак, тај лик није нимало изблиједио, јер за оне који вјерују у Христа његов лик је жив, јер љубав према њему, заједница са њим јесте смисао њиховог живота.
Нико на свету није изговорио речи испуњене таквом истином и истовремено таквом љубављу, таквим смирењем. А када их ослушкујемо, ми полазимо од тога да верујемо Христу, јер у оно што он говори ми не можемо да не верујемо, ми не можемо другачије осим да његове речи прихватимо свим срцем.
А поверовавши му, ми долазимо до вјере у њега.
Ако су његове речи лаж, онда је све на свету лаж, све је тама и бесмисао.
И када он говори да је послан ради спасења људског, да ће онај ко повјерује у њега пронаћи радост коју му нико неће моћи одузети, ми прихватамо те ријечи и вјерујемо у Христа.
Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама (Јн 14, 18); Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт 28, 20). схићено је срце тим присуством, и са сваким од нас догађа се исто што и са неверним Томом, који је најпре тражио доказе, да би затим ускликнуо:
Господ мој и Бог мој! (Јн 20,28).
И нису чуда, моћ и власт то чиме нас он привлачи, него љубав, добро и лепота коју излива његов лик. Заиста, никада човек није тако говорио као овај човек !
Штавише, они у самим страдањима виде могућност да узму учешћа у Христовим страдањима, а у смрти залог да ће бити са њим.
Шта се на земљи може упоредити са том љубављу, са том вером и верношћу?
Јер то Христово похођење, то његово присуство међу нама и данас је исто тако очигледно као и прије две хиљаде година у Галилеји.
Када кажем: „Ја верујем у Бога“, ја тада пред собом видим лик Христов.
Његов поглед као да је уперен само у мене. Ја умом знам да се он даје свакоме, али притом осећам позив који је упућен баш мени, љубав која је усмерена управо ка мени, и као да чујем речи: „Ја сам теби дошао и ради тебе предајем цијелог себе. Ја те волим и желим вечну заједницу с тобом“.
Ја цјелим бићем знам да он на сличан начин куца на врата сваког срца, и желим свакоме да кажем: „Загледај се у њега, ослушни добро његове речи, јер никада човек није говорио тако као овај Човек, и наступиће за тебе тај јединствени сусрет, чија се дубина и радост не могу упоредити ни са чим на свету.
Почеће нови живот, засијаће нова свјетлост. И ма колико ми падали, ма колико пута их проневерили на свом животном путу, ту радост нам нико неће одузети“.
Наша вера почиње Христом, рађа се из сусрета са њим, и Христом се завршава.
Она често као да умире у нама, ми заборављамо на њу, предајемо се таштини овога живота, али онда нам у руке поново доспјева иста она невелика књижица, и опет је пред унутарњим погледом исти онај лик, опет Неко стоји на вратима срца и куца.