‘Црквеност’ би требало да ослобађа. Међутим, онако како је данас интонирана, она не ослобађа, већ поробљава, сужава, осиромашује. Човек почиње да се бави ‘старим’ и ‘новим’ календаром, епископским сплеткама или, пак, сладуњавом побожношћу.
Духовност почиње да схвата као обавезу да чита неке тамо гараве, сиромашне књиге, ужасну реторику, свакојаке брошурице о чудима и чудотворним иконама, разноразне сумњиве ‘поповске приче’, и да све време разглаба на побожне теме.
Уместо да га учи свом погледу на свет и живот, Црква га учи да гледа у њу саму. Уместо да на нов начин прихвати себе и свој живот, он мисли да је дужан да на себе навуче прслук такозване ‘побожности’ – безличан, чађав, натопљен ужеглим посним биљним уљем. Уместо да макар зна шта је радост, светлост, смисао, вечност, он постаје раздражљив, узак, нетрпељив, веома често, напросто, зао, и чак се ни не каје због тога, јер, побогу, па то је од ‘црквености’. (…)
Неко је тог ‘побожног’ човека убедио да је Бог тамо где је религија, и зато све што није ‘религија’ он почиње да одбацује, презриво и самозадовољно, не схватајући да је једини смисао религије да ‘све то’ испуни светлошћу, ‘упути’ ка Богу, претвори у заједништво са Богом.”
Протопрезвитер Александр Шмеман, Дневник, 21. фебруара, 1974
