Не само неверници, већ и верници – они од њих који озбиљно размишљају о питањима вере – често изражавају следећу сумњу: „Да Бог постоји, да ли би дозволио такву превласт зла ​​у свету хиљадама година?“

Ова сумња се изражава из века у век и не може се одбацити, јер свакодневно искуство као да потврђује њену легитимност: заиста, зло пречесто тријумфује у свету и, такорећи, оправдава се својим успехом.

„Да Бог постоји, не би ово дозволио! – често каже човек у очају.
Шта је одговор на ово?

У спору између вере и неверја, који се води од вечности, и не само данас и не само међу људима, већ и у свакој људској души, најтеже питање за веру је ово: „Где и зашто је толико зла у свету?“ Kолико често чујете: „Да ваш Бог постоји, да ли би Он све ово дозволио?

У спору између вере и неверја, који се води од вечности, и не само данас и не само међу људима, већ и у свакој људској души, најтеже питање за веру је ово: „Где и зашто је толико зла у свету?“ Kолико често чујете: „Да ваш Бог постоји, да ли би Он све ово дозволио? Да ли би дозволио ову патњу, која преплављује свет, личну и колективну, ове несреће, болести, ужас раздвајања и смрти, бескрајни тријумф неправде, мржње и насиља?“

У Браћи Kарамазовима Достојевски све то своди на чувено питање о сузи измученог детета. Иван Kарамазов тврди да се то не може дозволити, а ако Бог допусти и најмање зло у циљу неке несхватљиве „будуће хармоније“, онда Му с поштовањем враћа „карту“. Лакше је неверју да одговори на ово болно питање, јер оно не претендује да верује у доброг, љубазног, сведоброг Бога и зато му се не обраћа питањем како допушта бескрајне муке човека, које је Он створио. , па чак и по свом лику и подобију. Неверје као да каже: „Покушајмо ово зло и ову муку да ослабимо, смањимо. Хајде да урадимо шта можемо.“ Али невера не иде даље од овога, јер је зло у свету за њега исто тако природно као и лоше време, поплаве, епидемије. Заштита од кише – кишобран, од поплава – заштитне структуре, од епидемија – превенција и лекови. Нема говора о пореклу зла и одговорности за њега, већ само о овом или оном облику борбе против њега. И стога, невера у овом спору има предност над вером. Штавише, вера се врло често чини као неверовање као кукавичко бежање од зла и права борба са њим. Заиста, вера понекад изгледа као нека врста моралног егоизма, с једне стране, и као фатализам, с друге стране. Десетине људи гину у катастрофи, а на ТВ екрану нам приказују децу како умиру од глади у Африци. А од овог кошмара масовне смрти, од ужаса у очима ове деце, од нетрпељивости свих људских страдања, многи верници се спасавају побожним изговорима: „Па, изгледа, тако је Богу мило“, „Све је воља Божија“. ”, „Не можете се расправљати са Богом.” И шта, у суштини, они значе? Шта би Бог желео да невина деца умру у страшним мукама? Да се ​​у боловима грчи младо тело створено за живот? Па да вековима, миленијумима плачу мајке у безнадежној тузи? И са каквим лицемерјем, каквом лажом, каквом себичношћу одају све речи којима ми по навици тешимо патњу, све док нас ова патња није погодила, док се над нама није појавио страшни облак болести, муке, смрти! Не, вера не може да одбаци најтеже, најболније од свих људских питања: „Одакле долази зло? Зашто стално тријумфује у свету?“ Али да бисте одговорили на њега, морате покушати да схватите да се у приступу злу религија религије и вере разликују. Јер одувек су постојале религије, чији је главни, често несвесни циљ био управо да помогну човеку у његовом помирењу са светским злом и патњом, у слабљењу њиховог утицаја на свест. Kао што савремена медицина помаже да се разболи и умре без патње, тако су и ове „природне“ религије помогле да се зло истрпи и да га, ако је могуће, и не примети. И управо та особина заједничка свакој „природној“ религији налази свој израз у утешним речима попут: „Све је Божја воља!“ Савремени верник ће се, можда, изненадити када се подсети да се хришћанство, Јеванђеље и сам Христос буне против такве „анестетичке“, фаталистичке религије, и да у њој виде страшну изопаченост праве вере. Ако Платон, на пример, у неким својим дијалозима покушава да докаже да је смрт ослобођење душе из тамнице тела, а да је права мудрост жеља за смрц́у, онда хришћанство по речима апостола Павла смрт назива последњом. непријатељ (видети 1. Kор. 15:26) …

Сам Христос, који је дошао на гроб свог пријатеља Лазара, плаче, видећи тријумф смрти у свету. И током своје земаљске службе, Он се никада није осврнуо на „Божју вољу“ пред очима смрти, патње и зла. Христос васкрсава сина удовице, умножава хлеб гладнима, лечи болесне. Ово није религија помирења са злом и патњом, ово није фатализам, није утеха празним речима. Читаво Јеванђеље говори о суочавању са злом лицем у лице.

Али нас учи да злу приступамо не аргументима разума и достигнућима науке, већ као ирационалној појави, чије је порекло човеку непознато. Заиста, Бог, по речи Светог Писма, није створио смрт (Муд. 1, 13), али овде она побеђује у свету; Бог је љубав, али мржња влада у свету; Бог је светлост, и нема таме у Њему (1 Јн 1, 5), него је свет пун таме. Стога је међу главним питањима која су забрињавала хришц́анске мислиоце увек било и питање такозване теодицеје * – како објаснити овај парадоксалан и ирационалан тријумф зла у свету.

Kорен сваког зла

Наше доба је посебно обележено неутаживом жеђи да се коначно пронађе лек за зло и патњу. Неки то виде у радикалном реструктурирању друштва и, пре свега, привреде, од чега зависи задовољење основних људских потреба, други проповедају свакакве „духовне“ рецепте. Али све ове идеологије се слажу у тврдњи да је човечанство способно да рационално уништи зло и постигне срећу, и, штавише, срећу за све.

Дакле, излагање хришћанског погледа на зло мора почети разоткривањем рационалистичког приступа, који се заснива на неоснованом уверењу да је зло само извесна мана, за чије је уништење потребно једно: разумети шта је његова суштина.

Зло је ирационално. И то није само још једна теорија, не апстрактни принцип, већ оно што је човеку познато из његовог непосредног, свакодневног искуства. Сва уметност сведочи о истом. Није случајно да је једна од главних тема поезије одувек била љубав и патња повезана са њом. Kоје теорије, које идеологије објашњавају, на пример, муку неузвраћене љубави, ужас издаје, раздвајања, растанка? Kолико год се рационално градили друштво, привреда, апарат моћи итд., ово ванвременско искуство личне патње и даље остаје. Говорим о овом искуству јер оно најбоље илуструје сиромаштво свих савремених теорија о будућој срећи.

Претпоставимо да ће коначно сви бити сити, да ће сиромаштво и глад бити превазиђени; претпоставимо да ће у свету, како обећавају сви идеолози среће, бити уведена једнакост, правда и максимално задовољење свих свакодневних потреба; претпоставимо, коначно, да ће свако имати прилику да слободно бира свој живот, посао и забаву. Све ово, ма колико утопијски изгледало, у најмању руку је дозвољено у рационалном смислу, као што је, на пример, дозвољен напредак у области медицине и повезано смањење физичке патње. Али, можда, баш када смо у разуму и машти већ изградили универзалну срећу, постаје очигледно да је зло, истинско зло, дубље од свега овога и да је његов корен ирационалан. Није узалуд библијска прича о пореклу зла, његово прво откривање, не повезује са недостацима светског поретка, већ са рајем. Јер, према Kњизи постања, управо је у рају, односно у пуноћи радости и блаженства, желео први човек Адам…о, не зло као такво, наравно, већ оно које је довело до пада, у коме је хришћанска вера увек видела пројаву дубоке суштине зла.
Шта је први човек Адам желео? Поједностављајући, можемо рећи да је желео живот за себе и само са собом; моћ, ничим не ограничена; значи сам створио. Устима Бога Створитеља, Библија о томе каже овако: Адам је желео да буде као Бог (Пост. 2:22).
Живот је човеку дат тако да његов смисао лежи ван њега – у љубави, посвећености, служењу и радости од њих.

Али управо то значење је човек одбацио и одбацује у теоријама и идеологијама, које као да му обећавају потпуну и коначну срећу. Јер све ове теорије и идеологије се слажу да је срећа потпуно задовољење спољашњих потреба и потреба човека.

Али шта ако је овде прави, дубоки извор зла? Шта ако је овде, у овом непрекидном самопотврђивању човека и човечанства, прави разлог патње којом је тако очигледно претрпан цео наш живот? Шта ако је у овом свођењу читавог живота на једну тежњу – да се не пати – и сама патња укорењена? Тако приступамо мистерији зла, које је, ма колико га човек одбацио, неизбежно присутно у постојању света. И управо у откривању ове мистерије, смисао Јеванђеља, смисао Христове проповеди и, што је најважније, смисао страдања које нам је остављено као слика победе, као пут ка једином истинитом срећа, лажи.

Чежња за слободом

Савремени човек једва да зна шта је покајање. Не зна, јер је научен да извор свега лошег види не у себи, већ споља – у нечему безличном; у односу на које је он сам увек само жртва. Ако је живот лош, ако је око нас толико зла и патње, онда је то зато што друштво неправедно распоређује материјална добра – храну, одећу, станове. Ако човек пати, то је зато што наука још није све објаснила и разрешила.

Ако се не осећа срећним, онда само зато што није довољно разумео законе који регулишу свет и живот, а све што треба да урадите је да утиснете те законе у њега, преваспитате га да му свест постане „научна“, потпуно подређен теорији која је једном заувек објаснила шта је зло и како га уништити. Дакле, у нашој цивилизацији не остаје места дубоком уздаху, од кога у хришћанском искуству живота све почиње, о чему и сам Христов позив: Покајте се, јер се приближи Царство небеско (Мт 4,17). Без овог уздаха, без овог буђења савести, немогуће је себи објаснити тајну зла, немогуће је започети борбу против њега. Ово је крај свих теорија, свих филозофија, свих расуђивања; овде почиње нешто што је једино способно да осветли живот новом светлошћу и даје снагу не само да се поново схвати, већ и да се живи на нов начин.
Одакле овај уздах и о чему се ради? Наравно, бесмислени су сви разговори и расправе о њему, ако се не признаје као самоочигледност присуство у човеку те унутрашње дубине, тог тајанственог духовног органа који се од давнина назива савест. „Живети по савести“, „савест не заповеда“, „савест измучена“, „очистити савест“ – тако је човек скоро нехотице увек говорио, а сада каже, ма колико га инспирисали да зло је „објективно“ и знање, као и његово уништавање је задатак „објективне“ науке. Неће сваки човек дати „научну“ дефиницију савести, али нема човека који бар једном у животу, макар на минут, на секунд, није осетио у себи глас који се не може заглушити и који звучи као глас последње истине, последњег немилосрдног у његовом непристрасном суду. Не, ово није само „глас разума“ којим тако често у свом глатком расуђивању оправдавамо свако зло, а не само „глас морала” – морал, који се, како нам све време објашњавају, може извести из било чега: из „класне борбе”, „од интереси нације“ итд. Јер у томе је посебност савести, њена несводљивост на било шта друго, да је она истовремено и нешто најдубље у мени, као да сам и сам на својој последњој дубини, и оно што је упућено мене као глас, апел, опомена, као да ће ме неко други у мени судити, позивати, оценити, просветлити. Једно је јасно: савест постоји, и то није „изум“, није „надградња“, није „субјективно искуство“. И у крајњем случају, свесно или несвесно, само по савести, и само по њој, ми истински оцењујемо себе и друге, иако то заглушујемо свакојаким самооправдањима типа „живети с вуковима – вучје завијати“ или примитивне теорије које ништа не објашњавају, бежимо од ње у пијанство, дивљу забаву и разврат. Такав бекство је, међутим, бескорисно: постоји савест. И онда одједном из ње излази овај најдубљи уздах, та прожимајућа, као муња, свест о нашој најдубљој кривици, неистини, унутрашњој ружноћи, али у исто време – страсна жеља да се ослободимо овог терета, да се очистимо, да се препородимо. Ту почиње покајање. То нам чини саморазумљивим да до разрешења мистерије и суштине зла не води разум, морал или идеологија, већ само савест – тајанствена светлост која гори у души и никада се не гаси до краја. по свом мраку, по свој ружноћи палог живота. Савест је тајанствени глас, за који се не зна одакле долази и како постаје чујан, али овде говори – а ми слушамо, проказујемо – и слажемо се. То је глас који нам даје снагу да сами себе оценимо изнутра и да верујемо у ту процену.
Дакле, од савести и стога – од покајања почињемо наше приближавање тој тајни зла, о којој све време говоримо.

 

Објављено у скраћеном облику из књиге: Александар Шмеман. Разговори на Радију Слобода

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име