Господ нас учи да треба да се чувамо гнусног греха лицемерја. Да се не лажемо, ни сами себе а ни међусобно. Нас људе, који идемо у Цркву, пре или касније задеси управо то искушење греха лицемерја. Када почнемо да долазимо у Цркву, када се одушевимо, све нам је лепо и свето и ништа не видимо ружно. Међутим временом како стичемо стаж, ми заборавимо на благодат Божију, мало се преузнесемо, мало погордимо и онда почињемо да бивамо судије, почињемо да стављамо себе на место оних који треба да оцењују, који требају да гледају у друге, који треба да контролишу друге, који траже замерке и свештеницима и владикама и комшијама и пријатељима и другим Хришћанима.
Постајемо стручни за каноне, за правила црквена, и врло строго и ревносно оцењујемо друге и налазимо им замерке. Заправо, суштина је да смо заборавили ону древну хришћанску праксу, свету праксу коју су освештали велики оци подвижници а то је самоукоревање и самоосуђивање. Заборављамо на то да смо управо ми (наш его) и зло у нама наши највећи непријатељи, а не ти други око нас. Да прво треба да извадимо брвно из ока свог па тек онда да гледамо трун у оку брата свога. Увек би то требало да имамо на памети. Да се не варамо, и да се присећамо да нема истинског Хришћанског живота и неће бити благодати Божије у нашим животима ако не будемо прихватили ту освештану праксу самоукоревања. И ако будемо искрени према себи, сваки човек када се загледа у дубину свога бића, има итекако ту да види много грешака, много промашаја, много чега лошег, а понајвише тог немања љубави.
Колико је та пракса и освештана врлина самоукоревања значајна, видимо у примеру Светих отаца који су, осетивши благослов од ње, ишли корак даље: прихватали су на себе и оне грехе које они нису починили, већ су себе кривили за грехе других. Зашто је то битно? Зато што је управо та гордост и то лицемерје у нама наш највећи непријатељ, оно је зид и баријера да ми од тога не видимо живога Господа, него себе уздижемо, себе стављамо на место Божије и узимамо у наше руке оно што је искључиво Божије. Суд је искључиво Божији и Бог човеку није дао да буде судија уместо Њега. Тога увек да се сетимо када осуђујемо друге. Зaто је Господ толико и уздигао ту врлину несуђивања да је рекао да онај који не осуђује, ни њему неће бити суђено. Исто тако нам је дао поуку када приступамо Цркви и када се спремамо за Свето Причешће, да се прво измиримо са браћом и сестрама нашим, да се измиримо једни са другима, да опростимо једни другима, па тек онда да приђемо Светој тајни Причешћа.
У Светом писму то је једини услов који се помиње, подразумевајући да смо крштени, да смо чланови заједнице Цркве. А ми на то умемо да заборавимо, па ћемо радије да испунимо сваку форму, ако треба да испостимо и све постове, да прочитамо све молитве које су одређене, али ако је наше срце при том пуно осуде и ако немамо љубави и немамо праштања, онда нисмо на доброме путу. Зато пригрлимо ту свету врлину, зато што ће нас она ослободити. Ослободиће наше духовне очи, па ћемо као што су то некада свети апостоли, као и свети апостол Андреј Првозвани што је видевши Господа, познали Га на први поглед и одушевљени, закликтали „Нашли смо месију!“. То је суштина, да Га ми познамо у свакодневници, у сваком дану нашег живота, у лику другог човека, у лепоти природе, у лепоти самога бивствовања и постојања свега онога што је Бог нама, људима, дао. Да препознамо руку и милост Божију и да будемо одушевљени Христом, његовом љубављу, његовом срдачношћу коју нам пружа, свим оним што нам чини, што нам опрашта грехе, што нам дарује своје Тело и Крв, што нас освећује, што нас припрема за Царство Божије и што нам спрема такве лепоте и красоте и радости и дарове Небеске, какве ми и наш ограничени ум, не можемо сада, у овоме веку, ни да појмимо. Али Господ нама то обећава.
Тако загледани и заљубљени у Христа нећемо бити спремни ни кадри да олако осуђујемо друге, него ћемо да бисмо очували Његов лик у нама, гледати да најпре осудимо себе да бисмо, као онај грешни цариник, павши пред Господа, завапили „Господе буди милостив мени Грешноме“ или „Господе, спаси ме од греха мога, избави ме“. И само тада, искрени, препознавши милост и величину Божијег милосрђа и љубави, опростивши једни другима, наићи ћемо на благослов Божији, на милост Божију и дарови Духа Светога посетиће нас и очистиће наше срце од свих грехова и од свега злог, и као такви, бићемо спремни да се сјединимо са самим Господом и заједничаримо са Њим, да Га примимо у срце наше, да Он уђе на врата срца нашег и да са нама обедује. А све то као залог вечнога и будућег живота који се спрема и који нам Господ најављује, који нам обећава. Вечног живота, када ћемо и ми васкрснути са васкрслим Господом и поделити читаву вечност са њим.
