Виктор Франкл, дочекао је Други светски рат као 37-годишњак, на положају начелника Неуролошке клинике, у Аустрији. Kао ни бројни други људи тог времена, није ни слутио да ће наредне три године упознати сав ужас нацизма кроз заробљавање и тортуре у четири концентрацијска логора. По изласку из последњег логора и повратку у Аустрију – тежио је 38 килограма!
Његово писање није уобичајена хроника заробљеништва, него, како сам наводи, занимало га је како човек може задржати људско достојанство и слободу избора чак и у тако нељудским условима.
У потрази за смислом
Тоталитарни режим односи му супругу, брата, родитеље и пријатеље. Уместо препуштања очају и тузи, јавља му се силна воља за животом, сматра да мора постојати смисао толике патње те, иако га тренутно не види, одлучује посветити живот потрази за смислом.
Опоравља се од проживљених тортура и преузима бечку Неуролошку клинику коју води наредних двадесет четири године. Утемељује логотерапију, психотерапијски правац усредоточен на човеково трагање за смислом. Написао је 32 књиге које су преведене на више од тридесет језика. Само једно од његових дела, књига „Човеково трагање за смислом“, продано је у више од десет милиона примерака.
Године 1930, завршио је докторат с подручја медицине, а 1949. и из филозофије.
Предавао је на 209 свеучилишта на пет континената, награђен је с 29 почасних доктората, а 1995. је постао почастан грађанин Беча.
У већ касним осамдесетим, завршио је обуку за пилота.
Логотерапија
Франкл је градио логотерапију на властитим спознајама које нису биле само теоретске него резултат животних искустава: кроз таму и бесмисао – пронаћи пут до светла, до смисла.
После ратних разарања и свег што доноси поратно доба, укључиво спознају што један човјек може учинити другом људском бићу, Франкл 1955. уводи појам егзистенцијалне празнине заснован на масовно раширеном осећају бесмисла.
Егзистенцијално празан човјек не види смисао ни у чем, нема се “за што ухватити”, другим речима, нема властито хумано средиште или тежиште па га било који животни вјетрић може отпухнути попут сухог листа. Последице стања егзистенцијалне празнине Франкл назива главна неуротичка тријада: потиштеност, агресивност и зависност.
С аспекта филозофије, егзистенцијална празнина представља смрт за људско биће јер нема човека који си не поставља темељна егзистенцијална питања (Ко сам? Одакле долазим? Kоји је смисао живота?). То увиђа и Франкл коментаришући како се питање смисла данас не узима озбиљно, иако је човек биће које карактерише непрекидна потрага за смислом.
Франклов вапај
У свом делу „Нечујан вапај за смислом“, Франкл се пита “ради кога” и “ради чега” су појединци преживели заробљеништво и мучења у логорима те наводи темељну антрополошку чињеницу: Бити човјек значи увек бити некако усмерен на нешто изван себе, на сусрет с другим човеком, на неки разлог ком треба удовољити или на вољену особу.
Франкл то поткрепљује налазима других аутора који су истраживали заробљеничке логоре у Јапану, Kореји и Вијетнаму, а дошли су до закључка да су највише шансе за преживљавање имали управо они заробљеници који су осећали да их неко или нешто чека.
Порука (а нама оставштина) гласи: опстанак је зависио о двема стварима – “ради чега” и “ради кога”.
Радећи као психијатар, Франкл је сматрао да је тражење смисла прије доказ људскости него одраз психичке болести. Човек не мора бити неуротична особа да би га занимало питање смисла живота, али за то мора бити истинско људско биће.
Франкл раскринкава “мит о благостању” наводећи:
Предуго смо сањали сан из ког се сад будимо: веровали смо да ће све бити у реду и да ће људи постати сретни унапредимо ли само њихов друштвено-економски положај.
Данас је све више људи који имају задовољене све животне услове, али не виде смисао за који би живели. Том у прилог говори запањујући постотак самоубистава у државама благостања. Очигледно да срећа и достојанство људског бића не произлазе из економске сигурности.
На једном месту Франкл износи да је вапај за смислом ознака људскости те објашњава: Могло би се рећи да се нагони преносе генима, а вредности традицијама, док је смисао, будући да је јединствен, ствар личног открића. Свако га мора наћи сам, открити га сам, а такво је откриће јединствено.
У процесу налажења смисла, огромну улогу има властито искуство. Ништа није ненадокнадиво и неповратно изгубљено, већ је све трајно похрањено. Чудно је да људи обично виде само стрнокошу пролазности, а не виде пуне житнице у које су положили жетве својих живота; своја храбра дела, остварене послове, вољене љубави, храбро преброђене патње.
Много је тог што смо добро учинили. Потребно је том додати “људску” свест како би такво искуство постало заметак нечег трајнијег, на што се, послије, кад то животна ситуација буде тражила од нас, можемо ослонити.
Смисао није нешто статично, него се стално обликује. Смисао се не може прописати, него је то нешто нама важно, с чим имамо дубок тешко изрецив однос. Више је реч о узвишеном осећају (попут “осећања душе”, о чем говори Платон), него о нечем разумском и логичном. То постаје разумљиво тек ако схватимо да постоји потенцијални смисао који се тек мора открити (на пример, у послу или у односима опште). Продубљивањем тих односа долазимо до нових значења.
Али, смисао у животу можемо пронаћи и кад се затекнемо у безизлазној ситуацији, кад се сусретнемо с “непромењивом судбином”. Понекад нас велики изазови и кушње живота понукају да дамо најбоље од себе, да “из рукава” извучемо нешто што ни сами не вјерујемо да поседујемо. Франкл властитим животом сведочи о јединственим људским могућностима у њиховом најбољем светлу, што значи – трагедију претворити у властити тријумф, несрећу претворити у велику људску победу.
У својим делима Франкл даје кратак приказ логотерапије као технике уз низ практичних савјета који ће читатељу бити од помоћи у свакодневном животу описујући проблеме који настају кад унапријед страхујемо од одређеног исхода, обраћамо претерану пажњу на нешто или силом прижељкујемо неки циљ.
Повлачећи паралелу између остваривања смисла и остваривања среће, каже:
Вреди слично правило, што више тежимо за нечим (смислом, срећом, идентитетом…), више ћемо промашити.
Изгледа да сама тежња није довољна, потребно је учинити много корака у добром смеру.
Остварење смисла
Остварење смисла, постиже се самозаборавом, преданошћу, дижући се изван себе и усредоточујући се на свијет изван себе.
То значи: кад сами себи нисмо у првом плану, као што мајка хита кад чује позив детета и не пита се и не калкулише, него одговара на дететову потребу.
У односу на и данас актуално стање, Франкл позива:
Не смемо допустити да нас веровање у могућу хуманост човека заслепи пред чињеницом да су хумана људска бића у мањини. Управо та чињеница сваког од нас позива да се придружи мањини: ствари стоје лоше; не дамо ли све од себе да их учинимо бољима – све ће постати још горе!
Да би свет био мало бољи, то најпре морамо постати ми сами. Остварење властитог смисла треба стално повезивати с остварењем смисла света којем припадамо и прихваћањем могућности да је делић судбине у рукама сваког од нас…
Аутор: Уликс Шимоковић
Извори: Нова акропола
