У свом новом делу „Престонице“, које назива „романескним водичем кроз Србију“, књижевница Ана Атанасковић води читаоце на интимно и снажно емоционално путовање кроз градове који су сазидали српску историју, дух и идентитет. После успеха романа „Змајева жена“, ауторка открива шта је све утиснула у ове нежне, а моћне приче о Београду, Крушевцу, Расу, Карловцима и оним престоницама које су, иако их никада није посетила, дубоко уткане у наше биће. Љубав, памћење и градови постају живи саговорници у овом интервјуу у којем Атанасковић открива: „Ништа није случајно, па ни судбина градова.“
Интервју : ПРЕСТОНИЦЕ – Ана Атанасковић
Са књижевницом Аном Атанасковић, разговарала сам прошле године, када је у издању „Лагуне“ објављен роман „Змајева жена“ о Јелени Гатилузио.
Повод за данашњи интервју је њена нова књига, „ПРЕСТОНИЦЕ“ или „романескни водич кроз Србију“ како стоји на насловној страни овог необичног путописа кроз градовe из којих је некада настајала, из којих се чувала и бранила Србија.
- Прича почиње у Београду и њему је посвећено најобимније поглавље ове дивне приче. „Ако немаш кога да волиш, воли Београд“ кажете у причи о нашем главном граду. Шта је оно што Београд чини посебним и толико вољеним?
A.A. У Београду има много изазова али и много шанси. Улице од пет и више километара, разнолике делове града, људе који вам могу помоћи да остварите своје снове. Има и зидове и буку, али има и отворене руке и тишину, и увек је потребно веровати, усудити се крочити напред. Када Београд то препозна, наградиће вас. Београд ми је био и остао уточиште, дом, простор за многе могућности.
– Чини ми се некако, да је најважније питање овог шетњописа кроз градове у ствари сублимирано у цитату : „Да ли издајемо бивше љубави с којима смо боравили у њима када дођемо с новим вољенима?“
A.A. Љубав је главни елемент у овој књизи. Можда ће неки због корица насловне стране перципирати да је књига смо историјска или само путописна, али није, љубав је, појединачна и општа, избијајуће снажна и главна у овом роману у причама. А издаја не постоји, постоји оно што се десило, али суштина свих дешавања је како ми реагујемо на њих, шта смо из њих научили. Љубав не може да криви никога, да мрзи, да затвара, стога нема ни издаје, ни туге, ако се човек окити лепотом љубави. Можда некада то заборавимо, али је потребно стално да се подсећамо.
- „Градови се сећају нас, ми њих“. Заједничко свим градовима о којима пишете је да се у њима прошлост и садашњост сусрећу. Шта је то, по Вашем мишљењу, чиме их ми надограђујемо? Шта дајемо ми градовима, а шта они поклањају нама?
А.А. У књизи су споменути Сремски Карловци, Београд, Смедерево, Крагујевац, Ужице, Крушевац, Ниш, Рас, Дебрц и Рас (Нови Пазар). Описане су њхове историје које нису ништа друго до скуп искустава људи који су у њима живели и борили се, краљевали или живели обичним животом, свеједно је, људи градовима дају прво своје руке и намере, градећи их, па онда своје душе и мисли, пролазећи њима и спавајући у њима, градећи их духовно. Сећања и искуства остају заувек у енергији градова.
- Бројни читаоци са којима сам поделила утиске, кажу да им је најемотивнија била прича о Крушевцу, односно Вашем родном граду, и селу Јасика из кога сте потекли? Крушевац је и спој историје, и то оне аутентично наше, српске, средњовековне, али и модерних времена. Да ли постоји још нешто што сте желели да нам кажете о Крушевцу, а нисте успели?
А.А. О Крушевцу се свакако може говорити нашироко и шире од оног шта сам ја написала али бих прво волела да људи прочитају шта сам већ написала па да ме онда питају даље.
- Рас је сећање на љубав. На Јелену Анжујску, долину Јоргована. Крушевац је наш град страдалник. Ниш је топла прича о колегијалности и пријатељству. Сремски Карловци осликавају сво богатство нашег духа, образовања и одбране идентита.Шта је то што градове, односно „Престонице“ чини занимљивим и шта је оно што сте посебно желели да истакнете пишући причу о градовима који су, у ствари колевка нашег идентитета и нашег бића?
А.А. Ништа није случајно, па ни судбина градова. Тако, неки заслуже да буду истакнутији од других. Ми не знамо увек шта је то, нека знања су изнад нас, али можемо да осећамо. Осетимо моћ, важност и посебност. Стога је ова књига ту да покаже људима како је потребно доживети, преживети, унети се, осетити, пре него знати. Са осећањем долази и знање.
Од свих градова који су поменути у књизи, једино нисте били у Призрену, али сте о њему писали са посебном љубављу. Представили сте Призрен као крај овог романескног путешествија, али и као почетак, као „свест у облику жеље“. И поменули да је ова прича била Ваш највећи изазов? Је ли било тешко направити овај приповедачки мозаик?
А.А. Јесте у почетку јер је требало да напишем причу о граду у коме никада нисам била. Но, онда сам се сетила да могу написати текст о свим градовима у којима нисмо били а који су уткани у наше мисли, традицију, жељу, историју, биће и колективност. Нека места су наша иако нисмо били у њима. Задовољна сам како сам ту идеју реализовала а надам се да ћу у Призрен једном отићи.
- И за крај, морам Вас питати, да ли заиста сматрате да: „Кад љубав оставља трагове у књигама, није мало?“
А.А. Време ће показати јесам ли у праву, али сматрам да није мало дати целу душу и тело једној књизи као што сам то учинила ја у „Престоницама“.
Интервју припремила: Јелена Недељковић
Фото: Ана Атанасковић, приватна архива
