Највећа српска средњовековна војна база била је тврђава Петрус на брегу изнад села Забрега у клисури Црнице, утврдили су ових дана археолози Завичајног музеја у Параћину.
Утврђењем и целом облашћу Петрушког крајишта које је чувало Србију од напада из тимочког и моравског правца заповедао је војвода Цреп Вукосавић из резиденцијалног објекта чије су димензије и начин градње запрепастили научнике.
– Била је то дворана дуга 16 метара и широка 10 метара, површине 165 квадрата, а поређења ради, слична дворана у престоном Смедереву деспота Ђурђа је захватала 105 метара квадратних – каже археолог Филип Стефановић из параћинског музеја. – Зграда у којој се дворана налазила вероватно је имала и спрат, била је украшена фрескописом и декоративним каменим елементима, а под јој је био покривен керамичким опекама повезаним малтером. Претпостављамо да је то била „сала за састанке“ Црепових петрушких витезова, о чијој снази говори да су они на Божић 1381. у боју на Дубравници, недалеко од Петруса, тешко поразили османлијску војску. Била је то прва хришћанска победа после Маричке битке.
Иако су историјски подаци указивали на значај тврђаве на 11 километара од великог средњовековног трга Паракинов брод, данашњег Параћина, до сада она није систематски истраживана. У кратким и површним археолошким кампањама, између којих су пролазиле деценије, нису утврђене чак ни тачне димензије Петруса. Тада ископани остаци фортификација нису конзервирани и данас су у доста лошем стању, а разарању су својски допринели и пљачкаши старина. Сећање на тврђаву војводе Црепа, кога кнез Лазар у повељама назива братом, опстајало је пре свега захваљујући Друштву за неговање традиције, културу и уметност „Петрус“, из села Забрега подно остатака средњовековног града.
Млади стручњаци Завичајног музеја у Параћину су уз подршку Министарства културе ове године направили заокрет и започели права систематска истраживања, која су донела изненађујуће податке.
– Ископавања показују да је Петрус највећа позната брдска тврђава средњовековне Србије, димензија око 300 метара пута 150 метара, са доњим и горњим градом – каже Стефановић. – На крајњем истоку горњег града, димензија 65 метара са 20 метара, налазила се палата, али поред ње ту су још два велика и до сада потпуно неистражена објекта. Има их још на падинама зараслим у шуму и жбуње, али тачан број и намену моћи ћемо да утврдимо тек после рашчишћавања терена. Већ сада је сигурно да је Петрус имао искључиво војну намену и да у њему нису живели цивили. Данашњим терминима говорећи, био је војна база којом је заповедао припадник највишег слоја војног племства, чије се звање војводе може поредити са функцијом члана генералштаба.
Средњовековно Петрушко крајиште, простор између Ћуприје и Параћина где равницу сужавају обронци Јухора и Кучаја, одвајкада је капија на стази миграција и инвазија. О томе говори и податак да су на простору Петруса пронађени остаци градине још из гвозденог доба, а од времена Стефана Немање област око клисуре Црнице налази се на граници српске државе.
– Петрушка област је добила посебан статус крајишта, граничне области према Бугарској, а доцније Турској, током владавине цара Душана – објашњава Стефановић. – Душан дарује „пустош Петрус“ жупану Вукославу, властелину пореклом највероватније из данашње Херцеговине. Та област се простирала од манастира Раванице до Појата и Дреновца, а жупан гради прво утврђење Петрус на планини Баби, где и данас постоје остаци средњовековног града.
Вукослава је наследио син Цреп, који постаје властелин крајишник, са стајаћом војском којом је бранио границу.
– У време војводе Црепа, старо утврђење Петрус на Баби постаје мало за ту намену и он гарнизон сели на Чокоће брдо, у атару данашњег села Забрега, где гради ново утврђење – каже Стефановић. – Ово утврђење постаје центар Петрушког крајишта у другој половини 14. века и ту функцију задржава и током 15. века у деспотовини, па није погрешно ни ово утврђење називати Петрус.
Плодоносна сарадња
Ископавања на Петрусу финансирало је Министарство културе, уз подршку локалне самоуправе и цементаре у Поповцу у чијој се непосредној близини налази средњовековни град.
Истраживањима је руководио Филип Стефановић, кустос археолог и Бранислав Стојановић, директор Завичајног музеја Параћин. Учествовали и археолог проф. др Моника Милосављевић, Николина Манојловић, студент мастер студија археологије, и дипломирани археолози из Јагодине Лана Трајковић и Душан Пауновић.
Ни старије утврђење на Баби никада није археолошки истраживано, иако је познато да су у његовој близини пронађени гробови из доба Стефана Немање. Само су 2018. и 2019. у организацији Завичајног музеја Параћина прикупљани површински налази и мапирани остаци објеката и фортификација. Данас овај неистражени простор угрожава оближњи каменолом који прети да српску баштину заиста претвори у пустош.
Војвода Цреп је највероватније био ктитор најзначајнијих међу њима, Сисојевца, Намасије и Благе Марије Петрушке, као и Цркве Светог Јована Крститеља под тврђавом. Високи војни властелин је имао добре приходе јер је у његовој надлежности било убирање царина, па се појављује и као добротвор светогорских манастира Хиландара и Велике лавре. Црепово име се у документима више не појављује после Косовског боја, па се претпоставља да је погинуо у њему.
Борис Субашић
Новости
