Прва жена на Месецу:
– Хјустоне, имамо проблем.
– Шта је?
– Нема везе, ништа…
– Шта је проблем?!
– Ништа..
– Реци ми шта је проблем!
– НЕЋУ!
– Молим те, реци ми шта је проблем…
– ЗНАШ ТИ ДОБРО ШТА ЈЕ ПРОБЛЕМ!

Пасивно – агресивно понашање је комуникациони стил и спада у агресивни домен. Али то је социјално прихватљива агресија. Сва понашања која спадају у отворено агресивна (повишавање тона, агресивна гестикулација, зурење и уношење у лице, претње) су у савременом друштву предмет осуде, и мења их пасивна агресија. Пасивна агресија је поједностављено дволичност, „једно мисли, а друго говори“.

Малигност пасивне агресије је у томе:

• што се тешко препознаје,

• што је повод за велику патњу особа ка којима је усмерена (поготово ако се ради о деци или о породичним или партнерским односима),

• што трајно нарушава интерперсоналне односе и

• што усложњава проблеме у породици или колективу

Kако изгледа пасивно – агресивно понашање:

• Саркастичне, ироничне примедбе (негују се као стил у свакодневној комуникацији. Неки људи негују овакав вид хумора као начин супротстављања, када се не усуђују отворено да то ураде или предвиђају да би отворено заузимање за себе могло да има велике последице по њих. Циљ сарказма и ироније је повређивање других, освета и доминација)

• Kрије своја негативна осећања иза фасаде љубазности (1. неке ситуације, увреда, претња, напад, захтевају заузимање за себе. Заузимање за себе се може одигравати по три сценарија: као узвраћање напада, као заузимање за себе без повређивања других (асертивност) или као бег из ситуације. Особе склоне пасивној агресији одговарају на напад осмехом и љубазношћу. Постоји несклад између акције и реакције. 2. С друге стране, може да постоји несклад између вербалног и невербалног комуницирања. Вербална изражавања су често врло повређујућа за другу страну, а невербално се чита љубазност, топлина и подржавање. Kако се невербална порука прво учитава и 70% комуникације иде преко невербалних канала, прималац поруке је најчешће у конфузији и постаје опрезан. Овакве људе у колективима не воле и избегавају да се са њима друже или сарађују. Најчешће се не може навести неки посебан разлог за недостатак наклоности, повећан опрез и избегавање контакта, сем да „ми унутрашњи осећај/моја интуиција говори да нешто није у реду“).

• Ретко јавно износи мишљење (а притом се не ради о мудрој одлуци или страху од осуде других. Чување мишљења за себе се користи у сврху контроле понашања других и доминације. У партнерском односу или у породичним односима оваквом „тајновитошћу“ се друга страна држи у неизвесности, застрашује, контролише њено понашање…Пошиљаоцу поруке се даје на значају, његова ћутања се тумаче, остали чланови система стрепе)

Генерал после битке („Ето, рекао сам ти…“, „Знао сам, није тако требало…“, „Да си ме слушао, не би дошло до овога…“. Kада проблем настане или се решава обично нису активни актери, беже од одговорности и не укључују се у процес решавања. Али су зато главни када треба оптуживати другу страну и јадиковати над просутим млеком: „Знао сам…“, „Никад се нећеш научити“, „Никад ништа од тебе“, „Немам коме да причам“. Веома се уживе у ову улогу генерала после битке и дуго муче своју жртву која не зна како да се избори са својом кривицом, а и бесом ка пошиљаоцу поруке)

• Увек је жртва („Тако ми враћаш“, „Нека мене, нисам ја битна“, „Ако сам тако заслужила, нека буде“, „Све сам за тебе урадила“. Улога жртве је моћно оружје пасивне агресије. Прво буди осећање кривице код примаоца поруке, па бес, па осећање кривице поводом беса и фиксира примаоца поруке у врзином колу кривице и беса из кога је тешко изаћи. Посебно је разорно у породичним односима јер читав систем пати када један члан улогом жртве манипулише понашањем других. У нашој култури је та улога често резервисана за женске особе које се на тај начин боре не само за равноправну, већ и доминантну улогу у породици, коју својим годинама, способношћу и доприносом породици већ дуго немају или никада нису ни имале. Kада виде да други чланови породице не реагују најчешће посежу за болешћу као последњим адутом за доминацију и управљање понашањем других)

• Оптужује друге за своје фрустрације („Чиниш ме несрећном“, „Упропаштаваш ми живот“, „Због тебе ми ништа не иде“. Други људи се не морају слагати са нашим изборима или их одобравати, али нас то не спречава да ми наше изборе следимо и да на том путу грешимо. Најчешће се ради о томе да, како је Душко Радовић приметио, неки људи чине све да не ураде ништа. Зато траже претерану подршку, ослонац, одобравање и охрабривање од других и када нешто од овога природно изостане, усмеравају бес ка њима оптужујући их за своје животне неуспехе по принципу „…да су околности биле другачије, ја бих…“. То их чува од губитка самопоштовања и нарушавања слике о себи)

• Шири лажи и трачеве о другима (најмалигније понашање у колективима, нарушава интерперсоналне односе и често изолује једног члана који пошиљаоцу поруке представља опасност за напредовање, популарност и сл.)

Игнорисање других (игнорисање има за циљ да се особа којој је упућено осећа лоше. Родитељи и партнери су склони игнорисању као виду кажњавања. Важно је запамтити да се из лошег осећања не може изродити добро понашање. Осећање кривице и бес на себе нису поправљачке емоције, напротив, нема разорнијих осећања по људску психу. Одбацивање које дете или партнер преживљава игнорисањем оставља непоправљиве последице по однос)

• Пропушта да испуни договор са другима уз изговоре: заборавио је, био је спречен и не прихвата личну одговорност због тога (увек постоји нека виша сила)

• Избегавајуће понашање: читај између редова (већина људи лакше прихвата да се неслагање или одбијање саопшти у лице, него када се од њих тражи да читају између редова. У животу су честе ситуације када не желимо некоме да помогнемо, али пасивно – агресивни то не саопштавају у лице, већ пристају на услугу, а онда креће избегавање: нејављање на телефон, неодговарање на поруке и мејлове, свако избегавање контакта у нади да ће друга страна одустати. Друга страна се у почетку нађе у конфузији, рачуна на обећану помоћ, не зна како да протумачи избегавање и губи време на покушаје да успостави контакт. Ма колико било непријатно одбити драгу особу, поштеније је према њој да се буде искрен и директан: она ће моћи да реши проблем на други начин и однос се неће пореметити. Слично је када желимо да спречимо удварање особе која нам се не свиђа: поштеније је бити искрен и саопштити то без обзира на непријатност, него се изговарати недостатком времена, обавезама на послу, а све у нади да да ће друга страна одустати).

 

Kатарине Вишић, лекар, психотерапеут и предавач.

 

Часопис Индустрија

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име