Међу угледним ботаничарима 18. века, као и ботаничарима авантуристима постојала је својеврсна помама за откривањем и сакупљањем биљака, што им је у најмању руку гарантовало славу, а често и велики новац и нову позицију. У Природњачком музеју у Лондону, где је огроман број тих примерака завршио, данас се чува око 70-ак милиона предмета из најразноврснијих области – од пресованих биљака, преко тегли са мекушцима до костију диносауруса. У овом музеју су, на пример, примерци које је Чарлс Дарвин прикупио током свог путовања бродом Бигл, или Џозеф Бенкс током путовања са капетаном Џејмсом Куком до Аустралије и широм Пацифика.
И данас природњачке збирке у овом, и другим музејима света се редовно ажурирају – сваке године открије се и опише близу 2000 нових врста биљака. Када се открије биљка као што је, примера ради, месождерка Непентхес биак која је 2018. године пронађена на индонежанском острву Биак, онда се мора темељно проверити да случано није ипак раније откривена, описује се, направи се илустрација и – именује.
Данас је овај посао врло прецизно уређен, и процедуре за формално откривање нових биљкака су јасне. Али у 18. веку, када је на пример поменути Џозеф Бенкс током три године са капетаном Куком путовао преко света, ситуација је била битно другачија. Бенкс је донео близу 30.000 примерака биљака од којих је 400 тада открио и врсте су се само гомилале без неке специјалне – или бар логичне – систематизације. Сналажење међу гомилама узорака било је немогуће и дешавало се да је једна иста биљка откривана много пута и да носи исто толико различитих имена. Осим тога, начини систематизације код различитих аутора били су разноврсни па су, примера ради, животиње систематизоване и према томе да ли су велике или мале, да ли су дивље или питоме, да ли су племените или (за човека) безначајне… Речју – јавашлук.
Читаву ствар решио је Швеђанин Карл Лине који је још као младић почео да смишља начин да систематизује познате врсте биљака и животиња. Осим тога, средио је збрку у начину именовања јер су до тада биљке именоване описно, па су им имена могла садржати и по десетак речи, уместо, као данас – две. На пример, Пицеа оморика – Панчићева оморика.
Лине је за живота новом систематизацијом успео да обухвати око 13.000 врста и то конзистентно и јасно, уз неке мане. Примера ради, предвидео је места у систематизацији за разна створења о којима је слушао од „маштовитих путника“, као на пример место за „дивљег човека“, „човека са репом“ и сличне маштарије. Међутим, он је истовремено први јасно и утемељено поделио животињски свет у шест категорија, на сисаре, рептиле, птице, рибе, инсекте и „верме“ (црве, глисте, али ту је трпао све што му је штрчало) и схватио да је – на ужас многих природњака – човек у истој категорији у којој су коза и кит. Истовремено, Лине је разрешио огроман број „дупликата“ међу биљкама и животињама, што је и данас велики изазов, само што се тим послом сада бави међународно удружење.
Но, осим што је дао основу за систематизацију живих бића која је још у употреби, Лине је био изразито занимљив и као личност. „Ретко је постојао човек коме је лакше падала сопствена величина“, пише Бил Брајсон у „Краткој историји безмало свачега“, наводећи како је Лине тврдио за своју класификацију да је „највеће достигнуће у области науке“ и да на надгробном споменику треба да му стоји „Princeps Botanicorum“ – Господар ботанике. Но, Лине је осим толике сујете био познат и као прек тип који се својим непријатељима светио тако што би по њима називао коров и ружне, неугледне биљке.
„Друга Линеова упечатљива особина била је постојана – повремено, рекло би се, чак грозничава – заокупљеност сексом“, наставља Брајсон. „Посебно је био импресиониран сличношћу између неких мекушаца са два капка и женских стидница. Деловима једне врсте шкољке дао је имена ’вулва’, ’лабија’, ’стидник’, ’анус’ и ’химен’. Груписао је биљке по природи њихових органа за размножавање и подарио им упадљиву антропоморфну заљубљивост. Његови описи цветова и њиховог понашања пуни су израза као ’промискуитетни сношаји’, ’јалове конкубине’ и ’свадбена постеља’“, додаје Брајсон наводећи да је Лине, на изненађење многих, један род биљака назвао Клиториа. На илустрацији су корице рукописа „Праелудиа Спонсалиорум Плантарум“ из 1729. године у ком Лине пише управо о сексуалности биљака.
Истине ради, многа имена биљака и пре Линеа била су у најмању руку необична. Маслачак су, на пример, у народу називали „пишурак“ због, како се тврдило, диуретичких својстава. Постојале су и биљке које су називане кобилин прдеж, мудотрз и гузни прекривач, додаје Брајсон, а неке још у народу носе ова имена. Примера ради, закључује Брајсон, „’девојачке власи’ у имену маховине не односе се на власи из девојачке косе“.
Како било, и после Линеа и његовог изузетног доприноса за природњаке целог света, таксономија је, иако унапређена данас познатим терминима као што су ред, класа и фамилија, остала место за жустре дебате и несугласице. Занимљиво је и да су, тражећи инспирацију за нова имена биљака, ботаничари често користили имена славних личности. Примера ради, 2015. године откривена је љупка биљка ружичастог цвета Сирдавидија (Sirdavidia solannona), названа по природњаку сер Дејвиду Атенбороу. Своју биљку имају и Мадона (Echiniscus madonnae), Барак Обама (Desmopachria barackobamai), Боб Марли (Desis bobmarleyi), Леонардо да Винчи (Davincia), Сигмунд Фројд (Cyclocephala freudi), Казанова (Cyclocephala casanova), Бред Пит (Conobregma bradpitti), Едвард Сноуден (Cherax snowden) и на стотине других личности из јавног живота.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
naukakrozprice.rs
