Људи, којих нема су сви они који су отишли, али ето мало ко их се сјећа у овом животу. Слике дјечије са прстићем у руци, озбиљни типови, они са краватама, наизглед обични насмијани сељаци, сви они на фотографијама надгробних споменика. Kао да је на неком градском гробљу уткано сво човјечанство у облику огледала, чији смисао тек треба да досегнемо, али гле, немамо времена.
Вријеме најефтијији и најскупљи људски ресурс, престаје пред обавезама, које треба да га попуне. Али не само пред њима, него и пред оним непоткупљивим минутима неког неодређеног и одређеног задовољства, којих када их једном добијемо у овом тешком животу, не одричемо их се лако.
Једва скупимо снагу да испунимо нешто, да би нам неко хладно, безобзирно или безобразно саопштио ,,није довољно“.
Након свега човјек заврши на истрошеном земљишту странцима овога живота, који су често прије скорог времена били пријатељи са тим свијетом.
Нема никог у овом мрачном сандуку, шта је то, забога, па то су пацови и црви. Мало сам ушао у овај непознат град мртвих, прошао уским тјескобним путевима земље, наилазио на многе лешеве или су то били саме њихове душе. Не знам шта је у питању, али људи тј.њихове душе су у највећем броју случајева биле грозне, тачније, грозота грозоте. Чуо са из њих одвратне гласчине које су се драли из својих грла, сада са изгледом змије како бијесно сикте незнано на кога, бар мени. Видио сам костуре међусобно посвађене још за вријеме живота, обећавајући један другом да ни по коју цијену неће попустити на некакву неправду-е учињене међусобно једне другима иако су то представљали у једностраном смислу, и тако се расправа понављала изнова и изнова.
Неки су само гордо шутјели, цинично се смијући незнано чему, док њихова цигарета састављена од живих црва живо гори и нимало недогоријева, док душа пушача временом црни.
Нека дјеца иритирајуће плачу и траже нешто од мајке или кога већ, да им се да, да им се да, унедоглед.
Наиђох коначно на нешто свијетло, филм. Млади пар заљубљен, а младенка кријући сипа отров ,,драгом“, наздраваљајући, пољубе се и младић пада. Невјеста прави вјешту драму, зове послугу, хитну помоћ, али, авај, већ је касно, на сахрани се блудница другоме смије, док покојник-несрећник посматра читаву сцену, и жели освету, али ништа неможе. Обећава демону своју јадну душу само да се освети курви. Прође курвин вијек, она се покаја за живота, а изневјерени младић остаде у паклу без освете. Па кажи, воли неког, ха, ха, то каже демон.
Даље видјех душе некаквих костура, један бијаше са кармином на усној шупљини и ријетком косом, желећи да се жарко споји са другим, али у тој лудој жељи поломише кости једни другима, а од спајања ништа се не збуде.
У неком моменту страшни црви или прије змије, мучише људе богате у земаљском животу, оставише велико скривено и нескривено благо наследницима, а ови им га олако потрошише и још остадоше дужни, а од силног блага ништа не остаде, а сад их куну љуто они који им га оставише, што га они сами не потрошише или сиротињи не раздадоше да мало нађу срцу и души мира од љуте змије која им отров свој горки право у душу сасипаше, сваки пут кад уста своја зла отвараше.
Многи назови праведни на лошем мјесту бијаху, а неки које очекивах на истом мјесту не нађох, рекоше, извукли се и против истих страшне злобне ријечи просипаше, као рикање неземаљског лава, како су заједно многа зла радили, а ови се у задњем моменту покајаше, и не нађоше се на том страшном мјесту, говорећи само упорно,,непаведно је“, а са тим ријечима муке им се још више умножаваху.
Размишљах, како ћу овдје провести вјечност, кад ме неко дозиваше и са неким говораше,,жив је“. Пробудих се и видјех бијели плафон изнад мене, рекоше ми са уздахом,,добро је, жив си, мислили смо да си заиста отишао“. А ја само гледах и размишљах о људима и њиховој тешкој и неизвјестној судбини, јер данас си краљ, а сјутра безимени леш, по чијој хумци пси уринирају. Да, заиста је живот варка.
Милош Лалатовић
