Срби, сетимо се Светих седам младића у Ефесу. Они су у време страшних прогона изабрали пећину и изгнанство, али нису издали Христа. Били су малобројни, али једнодушни. Није их поколебао цар, није их завела лажна слава овога света. Они су „заспали“ телесно, али су остали будни у духу – и кроз њих је Господ показао да васкрсење није бајка, већ сила Божја.
А где смо ми Срби данас? Ми, потомци Косовског завета, народа коме је Бог дао кроз мученике сведочанство истине? Уместо да чувамо веру као Ефески младићи, ми често бежимо у удобност, у компромис, у заборав. Док су они у пећини спавали ради Бога, ми спавамо у духовној летаргији ради овога света.
-Они су ујединили своја срца у Христу, а ми цепамо братољубље партијама, сујетама и мржњама.
-Они су страдали за веру, а ми се стидимо вере, заборављамо крсно име и мученике своје.
-Они су били будни у нади васкрсења – а ми смо често будни само за свађу, протест, улицу и интерес.
Садашња ситуација као духовни испит
Данас је Србија на ивици унутрашњих подела, страха и саблазни. Народ тражи правду, али без Бога нема правде. Народ тражи јединство, али без Цркве нема јединства. Као да нас сатана вара да је будућност у „новим идеологијама“, док се одричемо крста и славе.
Ефески мученици су спавали у пећини, али је њихов сан био залог васкрсења. Наш сан, ако се не пробудимо, биће гроб без васкрсења. Зато је опомена јасна: ако не будемо једнодушни у Христу, Срби ће нестати као што се у ноћи губи пламен свеће коју ветар угаси.
М.П.
