Када се након неког конфликта двоје који су у неком односу, вези или браку, једно од њих повуче, заћути и почне да игнорише оног другог, настаје веома непријатна и напета ситуација која може трајати данима и недељама. Уобичајено је да се онај који игнорише другог означава као пасивно-агресивна особа, то јест као агресор. Како се у нашим стручним круговима често агресивност погрешно изједначава с насилношћу, онда се и особа која игнорише доживљава као насилник.
Игнорисање друге особе с којом се остаје у односу свакако није лепо понашање и можемо га означити и детињастим, али не заслужује да се означи нити као агресивно, нити као насилно понашање. Оно је управо супротно од тога.
Кад се одрасли дуре
Агресивност долази од латинског ад градиор, што значи приступати, насртати, док особа која игнорише ради управо супротно. Појам пасивна-агресивност је сковао један амерички пуковник да би означио војнике који не одбијају наређења, али их зато извршавају споро, невољно, с очигледним отпором. Особа која игнорише није ни насилна. Иако се данас не разликује легитимна примена силе од насиља као нелегитимне и неправедне примене силе, и иако се данас насиље прешироко дефинише, особа која се повлачи из комуникације и почиње да игнорише не примењује никакву силу и нема основа да се означи као насилник. Управо супротно, некада се људи повлаче из свађе и прекидају комуникацију да би се самоконтролисали, да не би били насилни.
Упркос свему томе, игнорисање од стране партнера може снажно да боли. Повремено психотерапеути чују изјаве попут: Најгоре ми је када ме игнорише. Више бих волела да ме и удари, само да ме не игнорише.
Да бисмо боље разумели зашто одрасли игноришу друге особе с којима су у односу, треба да се вратимо у детињство када деца почињу да користе овај механизам који се тада зове дурење. Деца се дуре када оцењују да други, родитељ или друго дете, који би требало да их воли или да према њима има пријатељски однос, поступа према њима на начин који није фер. Реч је о субјективној процени детета која је често погрешна. Када дете процени да се други понаша на начин који је супротан од тога како дете замишља да би други требало да поступа, оно почиње да се дури: избегава поглед, не жели да разговара, одлази у собу да се само игра и слично. То може бити ситуација у којој дете нешто жели, а други то одбија. Како мала деца не разликују себе од својих жеља, она тумаче одбијање жеље као да их други одбацује, то јест не воли. Она тада заузимају позицију: Ако ти не волиш мене, не волим ни ја тебе.
Дете које се дури према родитељу је зависно од тог родитеља и оно не може да напусти тај однос. Оно што жели јесте да се однос настави, али да родитељ промени понашање након што увиди колико је дете увређено његовим понашањем.
Према теорији трансакционе анализе, сваки човек, без обзира на своју старост, носи у себи своје дечје Ја. Управо то унутрашње дете одраслог човека чини исто што и мало дете: дури се и жели да други промени своје понашање. Оно што разликује мало дете од одраслог је што су деца у позицији зависности од родитеља или старатеља, док одрасли нису зависни, тако да имају могућност да изађу из незадовољавајућег односа, везе или брака. Међутим, то њима није циљ. Они желе, као и мала деца, да се однос настави, али на начин који је њима по вољи.
Зато је игнорисање партнера с којим се остаје у односу једна врста емоционалног изнуђивања. Особа која игнорише жели да се партнер осети лоше исто као што се и она осећа лоше и да се уплаши да ће бити напуштен, осети кривим, осети сажаљење и да промени понашање које је и довело до конфликта и игнорисања.
Игнорисање детета је злостављање
Када родитељ игнорише дете, то је за дете најтежа казна. Он тада поручује детету да је толико лоше и безвредно да не само да не заслужује родитељску љубав, него не заслужује ни да му се призна да постоји. Зато је игнорисање детета један од тежих облика злостављања.
Одрасли, емотивно зрели људи се не игноришу, они разговарају. Ако један почне да игнорише, други треба да се понаша нормално и да га пусти да се „охлади”. Најгоре је када једно дечје Ја почне да се дури, а дечје Ја игнорисане особе се осети одбаченим. Увод у насилну сцену почиње мишљу: Ма кога ћеш ти да игноришеш!
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
politika.rs
