Не гораше ли срце наше у нама
док нам говораше путем
и док нам објашњаваше Писма?
Лк 24:32
Јављање Христа двојици ученика на путу за Емаус је једна од најпознатијих приповести које доноси еванђелиста Лука. Актери догађаја су двојица ученика који не припадају ужој групи апостола, у наративу означеној именом једанаесторица. Име једног ученика познато је из еванђелске пирпоести – Клеопа. Други ученик остаје безимен, предмага црквено предање идентификује са самим писцем Еванђеља, св. ап. и еванђелистом Луком. Ученици се налазе на путу ка Емаусу, селу које се налазило око 11 км западно од Јерусалима (ТРАГАЊЕ ЗА ЕМАУСОМ – да ли је пронађено место једног Христових постваскршњих јављања) и разговарају о драматичним догађајима који су се одиграли током неколико последњих дана, закључно са тим даном васкрсења који описују речима: А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тело његово, дођоше говорећи да су виделе и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отиђоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видеше (Лк 24:22-24).
Лука овим речима као да се враћа први део свог наратива који се закључује речима о сведочанству жена које су се апостолима учинило као бунцање (ст 11), док у даљем тексту доминирају изрази са почетка васкршњег наратива (анђео, видеше, жив) при чему се последња реч рефлектује и на крају текста (ст 34). Учесталим понављањем одређених израза Лука заправо указује на кључну тему приповести – васкрсење које је било удаљено од вере апостола. Одговор ученичког Сапутника је снажан (ст 26) и рефлектује раније нагласке које еванђелиста бележи кроз наглашена неопходност многог страдања (Лк 9:22; 17:25) које претходи прослављању (Лк 9:26.31-32; 21.27 уп. Дап 22.11). На неки начин, стиче се утисак да Лука Христова страдања види као капију ка слави његовог васкрсења. Његове речи од Мојсеја и свих пророка представљају парафразу стандардног израза којим се означавала Јеврејска Библија (1QS; 1:3; 4QDibHam 3:12; Mт 11:13; Лк 16:31; Jн 1:45, Дап 16:31; 26:22; 28:23) чему се додаје и свим Писмима чиме се вероватно указује да и историјско-песнички списи представљају сведочанство о Христу (Лк 24:44). Ове речи представљају једно од најранијих хришћанских сведочанстава о начину на који се доживљавало и схватало Свето писмо Старог завета. Овај корпус свештених списа схватао се, пре свега, као сведочанство о Христу.
Наративни наставак Лукиног текста изнова се обликује употребом већ коришћених израза. У ранијем тексту се говори о Христу који се приближио ученицима поставши средишња фигура приповести, док се овде говори о њиховом заједничком приближавању одредишту и средишту приповести.
У наративу се одражава једна општеоријентална карактерестика препознатљива на више места у библијском тексту. Лука користи опис гостољубља, као базу за досезање врхунца своје приповести. Он вероватносвесно прави алузију на на знамениту приповест Пост 18 где се јављају три анђела која угошћује праотац Авраам, да би у њима препознао сусрет са самим Господом. Не треба занемарити да је поменута старозаветна сцена, на темељу интертестаментарне књижевности тј. Филона Александријског, у хришћанском предању схваћена као тријадолошка теофанија (Philo, Concerning Abraham 107–113). На овај начин постаља се сцена у којој наратив досеже свој врхунац у тзв. евхаристијској сцени (ст 30) која се изнова наглашава у ст 35. За Луку је је од највећег значаја ломљење хлеба као амбијет препознавања Христа.
Лука заправо посредно сугерише да је препознавање Христа које се врхуни у евхаристијском искуству као предокусу есхатолошке вечере јагњетове, трпезе на којој Христос није гост, већ домаћин.
Епилог Лукиног наратива је сажет у повратку ученика у Јерусалим где са другим ученицима деле искуство васкрсења. За Луку искуство препознавања Христа и сусрета са њим подразумева сведочење о њему.
Но свему томе, и евхаристијском отварању очију и сведочењу Господа претходи искуство запаљеног срца које је последица разумевања Писма као сведочанства о страдњу и славу Господњој.
Шта чинимо у вези са тим?
Јован Благојевић
