Кроз пукотину улази светлост.
Кроз светлост бистри поглед новог дана.
Нови дан се шири венама и боји крв у искрице радости.
Радост подиже синапсу љубави.
Утрнуле пољане немира листају у расадник уживања.
Не плаши се зида што полако пуца,
нити окрњене вазе на столу,
то живо срце у камену куца,
тражећи излаз у своме болу.
Јер кроз ту пукотину, уску и танку,
што изгледа као траг неке таме,
светлост се прикрада на самом престанку,
да греје душе уморне и саме.
То није квар, нити знак пада,
већ капија златна што се отвара,
ту почиње радост, ту клија нада,
ту се од ране мелем ствара.
Не тражи сјај у чистоме стаклу,
већ у лому где се небо крије,
јер само су пукотине сунце дотакле,
и само кроз њих те живот мије.
