Пре пар дана срела сам неке познанике и , међу њима , једну тиху душу , коју знам из цркве. Мало смо проћаскали , како то и бива при таквим сусретима , и кренули свак на своју страну. Десило се да у истом правцу идемо , девојка коју виђам у цркви и ја. Део пута пратила нас је тишина , а затим је разговор постао наш сапутник. У једном тренутку питала ме је зашто Бог оставља своја Чада , и како се носити са богоостављеношћу. Била сам затечена … помислих не разумем добро то што говори, и питах је за појашњење.
Испричала ми је о невољама и проблемима које има , о искушењима која је нападају , о губитку наде , повременом очају… Вратих се опет на ту , тешку , реч богоостављеност…. Рече да то вече иде да разговара са својим свештеником, и растасмо се… Нисам могла да избијем из главе ту реч – богоостављеност….
Не , то не постоји, то није могуће. Бог , који је разапет за нас то не чини…Онај који је , на крсту, раширио руке да нас све загрли, то не чини. Онај који је сав љубав , истина , доброта , милост , нада то не чини. Ми остављамо Бога . Ми се , свесно или несвесно, удаљимо од Њега …. Он је увек ту , са нама, али ми нисмо увек са њим. Не , богоостављеност не постоји , постојимо ми , наше слабости , страхови , заблуде, несигурности…. Бог не оставља. Бог воли и води .
Надам се да је разговор са њеним свештеником био лековит , надам се да је то био само моменат слабости…. Поменем је у молитвама. И , знам и осећам, да Бог је увек ту….
