„Веселост није грех. Веруј ми. Чак ни у Цркви. Јер је пријатно Господу да сваки човек има радост у срцу“.
Овако је зборио мудри Серафим Саровски, а да ли чујемо, да ли прихватамо и осећамо, да ли, заиста, разумемо речи ове?
Колико је радости у нама?
Да ли је, уопште, и има?
Радост је, као и вера, природно човеково стање. Па зашто онда нема, међу људима, више радости? Како ћемо научити децу да се радују, ако сами то не носимо у себи?
Није радост нешто апстрактно, неки философски термин, нити је то инстант усхућење. Радост је много више.
То је онај осећај који нас прожима у Литургији, она усхићеност причешћа.
Радост је мир и снага молитве, одјек црквених звона, љубав без услова и граница.
Потпуно предавање Господу, вера која букти у души. Благодарност на обиљу дарова, које добијамо од Оца нашег.
Свако јутро је радост. Сваки одлазак у топлу постељу радост је.
Загрљај ближњег, породични ручак, прочитана књига, доброчинство, сусрети, пажње, љубазности, дарови и даривање, пажња и брига о вољенима. Смена годишњих доба, празници, путовања, ситне ствари које крупно одјекују, порука пријатеља.
Радост је мирис душе у загрљају Господа, тек печена погача, нови цвет, тихи пољубац.
Радост је мирис живота.
Радост је бити овде и сада.
Мирише радост на Бога, на веру, на љубав и живот.
Мирис радости то смо ми у окриљу мајке цркве.
Радост си ти, радост смо ми, радост је дете које пева, радост сам ја…
И мирише радост на све свето, вредно, животодавно…
