Богат је човек, тако неизмерно богат, да ни да сваког трена благодари Богу, не би било довољно, да се честито захвали за то што нам Бог, Отац наш, подари.
Мајка!
Узвишене ли речи, узвишеног ли бића, узвишене ли истине постојања.
Мајка Божија, мајка наших мајки, мајка самих нас.
Први уздаси, први додир, прва утеха, прва снага – мајка.
Материце као празник мајки, као сјај породице, као бесконачна љубав.
Мама сваки твој додир био је нежност, свака твоја реч путоказ, сваки твој поглед топлина. Волим те. У мени си сваког момента, у мојим гестовима, мом сваком даху, сваки пут када се насмејем, док се радујем.
Моја мама.
Љубав нам године пише, љубав нам све што је тешко брише.
Изговарам ту свету реч : мама, и знам да ме чујеш, да непрестано бдиш нада мном, да ме и даље, као лавица младунче своје, чуваш и штитиш. Твој глас одјекује мојим данима.
Волим те мама.
Чекај ме, када време дође, и загрли ме опет, пољуби ме, привиј уз себе.
Молитвом заједно смо увек.
Волим те. Не достајеш ми увек, никада ниси престала да ми не достајеш, али сигурна сам да то осећаш и знаш. И зато нећу евоцирати сећања, нећу писати о поклонима, па како смо славили материце, само хоћу да ти кажем : најлепши поклон била си ти, највреднији дар је бити твоје дете.
Узносим Мајци благој, Мајци свих нас молитве и знам да Ви мајке, никада не остављате чеда своја, волим те мама, волим те Мајко блага.
Срећне материце!
