И ово бих желео да вам кажем, не да почнем да се хвалим, већ да видите како тече живот монаха. Говорећи вам о свом искуству, некако ћете видети кроз то искуство, мали део онога како монаси живе или кроз шта пролазе. Тако да могу да опишем одређене фазе. И размишљао сам да кренем из почетка.
Наравно, прећи ћу преко неких ствари и кренути од почетка, када сам напустио манастир Сихастрију, године 1993. Тамо сам био монах, па нисам ни помишљао да дођем на Атос у том тренутку јер сам био у манастиру Сихастрија, који је такође посвећен Богородици. Односно, ту сам се некако испунио. Богородица ме је својом милошћу позвала у манастир и ја сам био тамо.
И једном, мој отац је дошао да ме посети, ишли смо уз брдо изнад манастира, разговарали, а отац Клеопа је силазио. И срели смо се на том брду. На извесној удаљености отац Клеопа поче да се смеје и гледа у нас и рекао: „Пази да не побегнеш на Атос„.
Али, у мом уму је звучало као да је рекао: „Знам да ћеш побећи на Атос.“
Тако ми је звучало.
И то је поновио неколико пута. И смејао се.
Мој отац је упитао: „Шта то говори отац Клеопа?“
„Зар не видиш да се смеје? Како да знам шта говори? Он ионако само прича.“
Онда смо стигли до њега, добили смо његов благослов, поновио је опет исто и отишао смејући се. То је све.
После овога су прошле две недеље и одједном ми се у мислима нешто отвори: Атос.
Све што сам могао да видим је Атос. Дан и ноћ – Атос. Морам да идем на Атос. Молио сам се и видео да нема другог начина.
То је био позив Атоса, призвање Богородице.
И овде ћу прећи преко онога како је прошао сам полазак, јер нећете моћи све да разумете. Било је, могли бисмо рећи, мноштво чуда док нисам могао да кренем. Пошто у то време није било директне визе за Грчку, било је веома тешко, постојао је само један пут, али веома тежак, преко Јерусалима, затим Грчке и на Атос.
Било је много чуда, много ствари ван уобичајене сфере, да тако кажем и заједно са једним монахом из Сихастрије дошли смо по визу за Јерусалим. И укрцали смо се у авион. Стигли смо до Јерусалима. И као што рекох, прећи ћу и преко тога и испричати вам о периоду у Јерусалиму. Покушавам да и то сажмем, јер и ту има много ствари.
Стигосмо у Јерусалим и, вољом Богородице, срели смо монахињу која је провела неко време у Јерусалиму, а сада се враћала из Румуније. Имала је операцију или тако нешто, била је у Румунији, а сада се враћала у Јерусалим. И Богородица је уредила, међу овим чудима, да је сретнемо. Имала је идеју о томе шта се дешава.
Размислите о томе, нас двојица, отац који је отишао са мном био је у Сихастрији од 16.-те године, никада није имао много контакта са светом, никада није ни помислио да напусти земљу, ни по земљи није био. Што се мене тиче, ја сам служио војни рок у Букурешту и имао сам неку идеју о стварима. Али, ниједан нисмо говорили енглески, нисмо говорили грчки, нисмо говорили ниједан страни језик. И отишли смо, и слетели у Изреал, у Јерусалим.
На почетку нас је монахиња одвела у манастир код Часног Крста и провели смо једну ноћ. Након тога је нашла једну Румунку која је имала малу собу и ходник, у том ходнику смо спавали на неким ћебадима на поду две ноћи и то је било то. Требала нам је виза за Грчку, а нико нам је није дао. Требала су вам одобрења, много папира, препоруке за добијање визе за Грчку. Било је веома тешко у то време. И још нешто, нисмо имали ни новца. Имали смо довољно новца да стигнемо до Јерусалима. Са собом смо имали торбу са чистим вешом и то је било то.
Имао сам две иконе из келије; једну са Богородицом, а другу са преподобним Пименом, која беше једна од мојих икона, за које смо рекли да ћемо покушати да их продамо и да видимо колико можемо да добијемо за њих. И онда шта год да Богородичина воља буде да стигнемо до Атоса.
Наравно, након што нас је та особа задржала две ноћи, монахиња рече: „Шта још могу да учиним за вас? Морате наћи место за боравак.“ А онда нам је објаснила: „Идите у манастир Светог Саве Освећеног.“
Добили смо нејасну идеју како да стигнемо тамо из њених објашњења, па смо ушли у аутобус и отишли у Витлејем. И одатле смо питали, гестикулирајући рукама и ногама, да тако кажем, све док Арапи који су били тамо нису схватили да желимо аутобус за Мар Сабу. И наравно, аутобус нас је одвео до једне тачке где су се куће завршавале, а одатле, не сећам се да ли је остало још један или два километра од пута ка манастиру. Било је остатака одрона камења на њему по којима нико није возио.
Почели смо да ходамо и стигли у Мар Сабе. Наравно, ту је био и чувар капије. Тамо су нас оци примили, наравно да се нисмо могли споразумети и гестовима смо им рекли да смо стигли да ту останемо. Примили су нас, дали нам собу, све је било лепо. Ишли смо на њихове службе, за њихов сто, јели су једном у току дана, увече би питали да ли желимо још један залогај и ми смо остали.
Прве ноћи тамо је било вруће, био је почетак октобра, или тако нешто, до средине октобра. Била је толика врућина на коју нисмо навикли. Ноћу нисмо имали воде, јер тамо нема воде. Донесу нешто од негде другде и имају чесму у цркви из које узимају воду. Осим тога, ништа. И гушили смо се од жеђи и од врућине.
Другог дана смо успели гестовима да замолимо оце да нам дају чашу воде да имамо у соби. И тако смо остали три дана у манастиру Свето Саве Освећеног. Наравно, без могућности да разговарамо и са ким јер се нисмо могли разумети, нису знали шта желимо, после три дана рекао сам: „Хајде да се вратимо у Јерусалим, морамо стићи до Атоса“.
Захвалили смо им се, поздравили смо се, и кренули смо назад. И наставили смо да ходамо и ходамо. Нисмо знали ни који аутобус, ни у које време. Вратили смо се назад, а за оне који знају, у једном тренутку након ходања узбрдо и узбрдо стижете до манастира Светог Теодосија. Тако смо стигли до манастира Светог Теодосија.
Покуцали смо на капију, отворила је монахиња. И почели смо да покушавамо да јој говоримо на румунском и покретима, да објаснимо барем нешто монахињи. А монахиња се насмешила и проговорила румунски. Била је Румунка.
И рекли смо јој како смо остали у Мар Саби, како су нас тамо хранили, а она нам је рекла: „Аутобус ће доћи у то и то време, зауставиће се испред манастира и само се побрините да вас возач види“. Онда смо изашли, ушли смо у аутобус, и вратио нас је у Витлејем. И одатле, не знам како смо успели да поново нађемо аутобус, како смо успели да схватимо и вратисмо се у Јерусалим. Наравно, где у Јерусалиму?
Нигде.
Јер нисмо знали где је монахиња боравила, да је нашла себи смештај у неком малом манастиру, а ми смо такорећи остали у ваздуху. Шетали смо тамо-амо, по Старом граду, већ је било касно вече и убрзо је пала ноћ и, наравно, гладни какви смо били, већ је била ноћ, ја сам рекао: „Где да преноћимо?“
Приметили смо два жбуна, мислим да су то били грмови олеандра, или тако нешто, не сећам се, која су имали доста огранака. И приметили смо два која су била нешто више у мраку и ја сам рекао: „Ја ћу бити у једном грму, а ти у другом.“ И ту ћемо преноћити. Гледали смо да се уверимо да нико туд не пролази, да у тој области нема много светла и брзо смо ушли, ја у један жбун, између грана, а он у други. И тако смо преноћили. Тамо смо спавали. Нико није мислио да би ту могло бити змија, да би могло бити ко зна чега. Исцрпљени недостатком сна и хране, ту смо преноћили.
Наравно, ујутру око пет, шест, чим је свануо дан брзо бисмо изашли, мало се средили и наставили пут. Оно што бисмо понекад успели да купимо себи, са нашим ограниченим новцем на располагању, био је неки кукурузни хлеб, најјефтинија ствар која је постојала. И мислим да смо овако провели око два дана и две ноћи, шетајући кроз Јерусалим, спавајући у жбуњу, надајући се и молећи се да ће Богородица некако уредити ствари.
И уредила је да у граду сретнемо једну монахињу, која је говорила румунски. Била је то мати Петронија из манастира Елеон. И ја сам јој се обратио, а она је рекла „Оци, дођите у мој манастир“. Нисмо знали где је, па нас је одвела у манастир и преноћисмо у манастиру. Ту смо јели, била нам је као племићка трпеза после свега што смо прошли. Разговарали смо са монахињом и још једном сестром из манастира, објаснили нашу ситуацију и покушале су да нам помогну, једна је имала десет долара да нам да, друга је имала двадесет долара да нам да. То је све што су и они имали.
И рекао сам им: „Имамо две иконе, ако можете наћи негде у неким продавницама да их продамо, јер желимо да стигнемо на Атос“. У чему би нам још могле помоћи? А мати је рекла: „Ако немате шта да једете, свратите понекад овамо, а ја ћу вам дати храну.“ Пошто је имала посну храну, увек је јела без уља. Рекла је: „Дођите да вам дам боршч да прођете кроз дан.“ И, наравно, после једне ноћи смо отишли.
Опет смо прошли кроз Стари град, а кад смо огладнели, опет смо отишли код мајке тамо. Она нас је примила, али Бог је ту и тамо дозволио и искушење. Тамо је била још једна старија монахиња, такође Румунка, и када нас је видела тамо, почела је да нам замера говорећи: „Шта радите овде, живите на улици…“ Толико нас је одбила да смо отишли и нисмо се вратили. То је био крај боравка у Елеонском манастиру. Погнули смо главе и отишли.
И заправо нам је замерила када смо стигли а кад смо отишли она нас је чекала на капији. Помислих: „Авај, опет ће нам ова монахиња замерити нешто!“ Али не, учинила је метанију пред нама, тражила опроштај.
„Опростите, оци, не знам шта ми је било да вам замерим, а да вас ни не познајем и ништа о вама не знам“. Тражила је опроштај, ми смо затражили опроштај што смо је узнемирили и отишли смо и све се завршило у миру. Тако је било допуштено да се збуде.
И била је Божја воља да док смо шетали Старим градом, да се поново сретнемо са монахињом која је стигла са нама. Божја воља је била да је изашла да нас тражи да види како смо, да види да ли ће нас негде срести, јер наравно у то време нисмо имали телефон или нешто слично.
А онда је рекла: „Морате да решите своју ситуацију са визом, јер нема другог начина.“ А ја сам рекао: „Знамо и ми да морамо, али ко ће нам дати визу? Ко ће нас препоручити? Ко ће нам помоћи?“
Она је рекла: „Па, прво да видимо да ли можете да продате ове иконе.“
Ишли смо тамо и вамо све док их коначно нисмо продали. Не сећам се, за једну смо добили 100 долара, за другу 80, или тако нешто, у сваком случају смо успели да зарадимо, мислим, 250 долара.
Укупно.
Већ смо се сматрали богатима.
А онда је монахиња дошла на ову идеју и рекла: „Једини начин је, пошто сте остали у Мар Саби око три дана, да одем тамо код отаца, који, пошто су Грци, сигурно познају оне из амбасаде. Хајдемо тамо у манастир, да пробамо, можда вам дају препоруку“. Монахиња је знала мало грчки, довољно да се снађе, не превише. Уопште то нисмо знали.
Рекао сам јој: „Пођи са нама, јер нећемо сами проћи“. И монахиња је пошла тамо са нама. Или, наравно, разговарали смо са гостопримцем. Игуман није био код куће, био је други по команди после игумана, који се старао о манастиру. И он изађе, и мати му све објасни. Отац је покушао да каже: „Не могу вам помоћи“. Мајка је инсистирала: „Не можете их оставити, помозите им.“ Пали смо пред њим, а он се смиловао над нама. И рекао „У реду, сачекајте.“
После четврт сата дошао је са ковертом, запечаћеним писмом. Рекао је: „Идите у грчку амбасаду и дајте овај коверат. Тражите госпођу Екатерину“. Захвалили смо му, пали пред њим до земље и отишли.
Наравно, вратили смо се у Јерусалим.
Опет смо остали ту ноћ. Не знам где, где год смо могли, а сутрадан је била недеља. Ишли смо на службу, мислим да смо те ноћи остали код Гроба Господњег. Замолили смо одговорног оца да нам дозволи да останемо тамо и он нам је дозволио. И ту смо остали целу ноћ док служба није кренула ка јутру, како је обичај. Ходали смо око Светог Гроба, молили се, клањали се, задремали колико смо могли тамо на клупи. Ту смо провели ноћ.
Сутрадан ујутру после службе монахиња рече: „Хајде да нађемо амбасаду. Недељом је затворена, али бар ћемо знати где је кад одемо тамо у понедељак“. Отишли смо тамо. Имали смо адресу грчке амбасаде записану на комаду папира и тражили улицу у којој је. Видели смо амбасаду. Лепо су је красиле челичне капије. Капије су биле закључане. А ми смо били тамо и гледали у капије.
И у том тренутку стаје ауто поред нас.
И једна дама, сва дотерана, излази из аута, носећи фасциклу у руци. И она иде право ка капији.
Одмах смо изашли испред ње и питали „Госпођа Екатерина?“
И она каже „Да.“ …
chilieathonita.ro
Превела редакција Чудо
