Емоционално злостављање, најчешћи је тип злостављања дјеце. Емоционално злостављање је када одрасла особа случајно или намјерно узрокује емоционалне стресове код дјетета. Емоционално злостављање може укључивати:
-присиљавање дјетета на одређене понижавајуће радње,
-плашење или изазивање страха код дјетета,
-одбацивање или говорење дјетету да је безвриједно, нежељено или -невољено,
-окривљавање и прављење од дјетета жртвено јање,
-сталне критике или нереална очекивања,
-прозивке, пријетње, исмијавање дјетета,
-изолација дјетета од могућности учења, интеракције са другима,
-ускраћивање пажње, игнорисање и не показивање наклоности,
-излагање узнемирујућим догађајима, укључујући насиље у породици и друге врсте насиља,
-претјерана конзумација алкохола и употреба дрога.
Злостављање дјеце је снажан фактор ризика за развој психопатологије код дјеце и адолесцената. Злостављање је повезано са повећаним ризиком за више облика интернализирајућих проблема, укључујући анксиозност, депресију и посттрауматски стресни поремећај (ПТСП).
Регулација емоција је концептуализована као „циљно усмјерени процеси који утичу на интензитет, трајање и врсту доживљене емоције”. Ови процеси могу бити контролисани као свјесни и аутоматски или несвјесни. Ти процеси у себе укључују широк спектар когнитивних, друштвених, понашајних механизама који модулирају емоционалне одговоре у служби свјесних и несвјесних циљева. Потешкоће с регулацијом емоција настају када емоције ометају наше циљеве, било због неуспјеха у имплементацији стратегије адаптивне регулације (нпр. немогућност одвајања од мисли о узроцима и посљедицама негативних емоција) или кориштењем неефикасне стратегије регулације емоција (нпр. експресивно потискивање или руминација). Потешкоће са регулацијом емоција и употребом специфичних стратегија неприлагођене регулације емоција повезане су с настанком одређене психопатологије.
Злостављање може утицацати на развој емоционалне регулације током ђетињства и адолесценције на бројне начине. Ђеца која су изложена злостављању могу имати ограничене могућности да науче адаптивне стратегије регулације емоција (нпр. мање је вјероватно да ће им родитељи пружити емоционалну подршку као одговор на одређени проблем или ће пак пружити минорну подршку). Већа је вјероватноћа да ће млади изложени злостављању бити одбачени, а њихови проблеми минимизирани или ће чак бити кажњени због експресије својих емоција. Kао резултат тога, дјеца и адолсеценти могу потиснути или инхибирати емоционално изражавање и умјесто тога користити неприлагођене обрасце стратегија регулације емоција, као што су руминација, потискивање или избјегавање, али и самоповређивање. Штавише, родитељи из дисфункционалних породица који су агресивни чешће користе неприлагођене стратегије суочавања, моделирајући на тај начин неефикасну регулацију емоција.
дјеца често уче да регулишу своје емоције посматрањем како њихови родитељи изражавају емоције и реагују на емоционална искуства. На примјер, дјеца чије мајке имају депресију показују и имају тенденцију да се укључе у пасивне и руминативне стилове регулације емоција слично као и њихове мајке, а исти је случај са мајкама које имају анксиозност. Злостављана дјеца, као и адолесценти, усвајају образац како њихови родитељи регулишу своје емоције и усвајају неприлагођене стратегије. Неки од примјера могу бити алкохолизам, психоактивне супстанце, разни опијати, разне врсте агресије, насиље, развод, суицид.
Виктимизирана дјеца имају проблем детектовања и препознавања емоција других особа, што у својој основи произилази из потешкоћа у регулацији сопствених емоција.
Злостављање и виктимизирање ђеце може спријечити ефикасну аутоматску регулацију емоција. Млади који су били жртве насиља и злостављња имају већу вјероватноћу да испоље претјерану реактивност амигдале и могу процесуирати опасност тамо гђе она не постоји, што је случај код анксиозних поремећаја. Истраживања указују на чињеницу да су се одрасле жене које су доживјеле злостављање у раном добу спорије адаптирале на интерперсоналне и емоционалне конфликте. Такође морам указати да су симптоми ПТСП-а уско повезани са проблемима и потешкоћана везаним за адаптацију на емоционалне конфликте.
Експлицитно емоционално злостављање шаље поруку дјеци да су “безвриједна, мањкава, невољена, нежељена, угрожена или вриједна само у задовољавању туђих потреба”. Сходно томе, млади који доживљавају емоционално злостављање вјероватно ће развити негативне селф обрасце који отежавају инхибирање или игнорисање негативних емоција, посебно емоционалних знакова који могу сигнализирати одбацивање које би могло угрозити њихов осјећај вредновања себе, а и других.
Дакле, емоционално злостављање може довести до разних потешкоћа у аутоматској регулацији емоција, а самим тим и развој одређених патологија.
Чувајмо и волимо себе, а и друге, посебно нашу дјецу!
