Истина је – по нашем мишљењу, била негде у средини – у спајању националног и универзалног, у синтези византијских и немачко-римских поставки које је словенски дух уздигао на нову висину.
Ако се идеализација Русије од стране славенофила и није потврдила као оправдана, ипак је њихова критика западноевропског рационализма и буржујства у многоме била оправдана. У тој својој критици они су полазили од најбољих достигнућа Светих Отаца и били су одушевљени духовним идеалима Преподобног Исака Сирина, Максима Исповедника, Григорија Паламе, Симеона Новог Богослова и других.
Шведски истраживач Х. Ланц (H. Lаnz) истиче додирне тачке руског славенофилства са немачким Идеализмом и Романтизмом; он с правом константује: „Духовни утицаји, који су претежно одредили философску страну руског славјанофилства, очигледно су се осећали привученим православном теолошком традицијом. Славјанофилство није никакво напуштање патриотизма и изневеравање немачког Идеализма, а нарочито није било каква реакција против модерног европског национализма. Оно је само и једино настављање оне религијске традиције која је у животу Русâ владала још од доба Светог Владимира!“ (H. Lanz, The philosophy of Ivan Kireevski /“Философија Ивана Киреевсог“. „Slavonic rev.“, L., 1926, vol. 4, p. 594-604; Zit. S. 604).
Познати руски философ, проф. Лав Платонович Карсавин (1882-1952), посветио је овој теми посебну брошуру „Исток, Запад и Руска идеја“. Петроград. 1922. У њој он констатује да су руска религиозност и руско уздање у Бога важни моменти пројаве националног духа коме је страна свака духовна индиферентност. Одушевљење за проблеме метафизике, извесна урођена спиритуалност, конфликт са Емпиризмом и Рационализмом су – вели Карсавин – карактеристичне особине „мистериозне“ руске душе. Одатле и проистиче тај херојски, ја бих рекао „мученички“ карактер, који је суштински својствен руској лепој књижевности. Наша класична књижевност показала је целом свету лепоту руског православног човека, а упознавање са том књижевношћу није могло да не одушеви европског читаоца. Неће бити никакво претеривање ако констатујемо огроман, заиста епохалан утицај Тургењева, Толстоја а, нарочито, Достојевског и Вл. Соловјева на читаву групу немачких и европских књижевника, философа и културних посленика од краја 19. века па све до наших дана, међу којима су Рајнер Марија Рилке, Франц Кафка Стефан Цвајг, Херман Хесе, Фридрих Ниче, Алберт Ајнштајн, Албер Ками и многи, многи други.
Једна од водећих личности немачког Експресионизма, К. Едшмид имао је за то следеће објашњење: „Гогољ, Чехов, Салтиков-Шчедрин, Пушкин, Толстој, Достојевски – они су постали немачки писци.“ (Edschmied K. „Das Bücherdekameron“ /“Декамерон књига“/. Berlin. 1928, S. 284). „То што је немачка омладина називала Достојевског, али не и Хајнеа, а поготово не Ничеа, својим највећим књижевником чини ми се од пресудног значаја за нашу судбину“, писао је Х. Хесе („Schriften zur Literatur“ /“Списи о књижевности“/. Bd. 2, S. 321). У својој књизи „Blick ins Chaos“ /“Поглед у хаос“/, 1920) Х. Хесе развија идеју о међусобној повезаности историјске повести Русије и Немачке, као и о њиховом узајмном утицају. Он позива на синтезу европске културе са источњачко-азијатском „првоствореношћу“.
Немали утицај на немачку теологију и мистику, између осталих и на утемељивача антропософије др Рудолфа Штајнера (Rudolf Steiner), извршио је Вл. Соловјев (1853-1900). Штајнер је Соловјева називао „највећим философом Новог века“, и стога је писао: „Уважавајте га и осетићете да се у његову душу директно улива оно што се може назвати надахнутост Христом … духовни импулс Христов делује код њега на унутрашњост, све до мишића“ (Предавање од 2. новембра 1918. „Materialien für die Orientierung in den Problemen der Epoche“ /„Материјали за оријентацију у проблемима епохе“/. Bd. 1. „R. Steiner über Rußland“ /Р. Штајнер о Русији/. Stuttgart, 1975).
Пре сто година Вл Соловјев је поставио питање о смислу постојања Русије у светској историји и изрекао ове пророчке речи: „Идеја о нацији није оно што она сама о себи мисли у овом времену, већ оно што Бог о њој мисли у вечности.“
Др Р. Штајнер је у циклусу својих универзитетских предавања о Русији усмеравао пажњу аудиторијума искључиво на духовне надарености руског народа, захваљујући којима је он „нарочито способан да се укључи у токове пете, па чак и шесте постлатинске епохе.“ – „И дан-данас се – наглашавао је Штајнер – још увек може видети како је у обредима Руске Цркве транспарентно њено древноисточњачко биће; кроз форме Руске Цркве човек може назрети и опажајно искусити светост старог Оријента“ (Предавање од 12. марта 1916, на истом месту).
У свом великом интуитивном продирању у суштину овог питања Р. Штајнер је окарактерисао разлике и специфичности духовног искуства Западноевропљанина и Руса:
„Човек са Истока није склон извођењу доказâ. У свом погледу на свет он накнадно осећа садржину својих истина и спознаје их на тај начин. А оно што се зна више није потребно доказивати. Човек Запада, међутим, посвуда тражи ’дoкaзe’ … Јер, његово тумачење изискује те доказе. Када западни човек буде ослободио живу истину од њених доказа, онда ће га човек са Истока разумети. А када човек са Истока на крају ланца тих доказа буде пронашао недоказиви сан о истини у истинском буђењу, тада ће човек са Оријента моћи да га поздрави као свог садејственика у ствари напретка човечанства, који може да учини оно за шта је он сам неспособан (Предавање од 2. јуна 1922, на истом месту).
Ово учење др Штајнера извршило је битан утицај на неке еминентне представнике руске културе, нпр. на књижевнике симболисте, Вјач/еслава/ Иванова, Андреја Белог, као и М. Волошина.
Крај другог дела
ПРЕВОД: Јелена Кончаревић (†2013)
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
