И у сфери људске личности и у васиони у целини, дух и материја нису супротстављени, не искључујући се, већ су комплементарни и међузависни. Они се међусобно прожимају. Погледајмо укратко изузетне примере таквог међусобног прожимања, прво како је то изражено у Светом писму, а друго као што је потврђено у Предању Цркве.12
Свето писмо
1. Христос, божански Логос, у свом Оваплоћењу преузима у себе целокупност наше људске природе; Он има истински људско тело и истински људску душу (за душу Христову видети пре свега Матеј 26:38 и Марко 14:34).
Његова божанска слава прожима оба аспекта његовог човечанства – не само Његову душу, већ подједнако и Његово тело – што се може видети у највећој мери приликом Његовог Преображења на гори Тавор (Матеј 17:1-8; Марко 9:2-8; Лука 9:28- 36).
Када три ученика виде како Христово лице сија као сунце и Његова одежда постаје заслепљујуће бела, оно што виде је људска природа, наша физичка природа, учињена боголиком и обоженом.
Да цитирам из литургијских текстова за Ортрос: „Ти си обукао Адама у целости, Христе, и променивши природу која се раније помрачила, испунио си је славом и обожио је изменом обличја Твога“. 13
У тренутку Христовог Преображења, материјалност Његовог тела се не укида, већ се оно продуховљује, постајући потпуно носилац присуства и силе Духа Светога: „Јавио си се као нематеријални огањ који не спаљује материјалност тела».14
Штавише, није само Христово лице, него и тело Његово наговештава преображај свих материјалних ствари у Последњи дан. 15
2. Интеракција између духа и материје, коју је открио Спаситељ на Тавору, очигледна је и у Његовим јављањима после Васкрсења. Христос још увек има физичко тело, које носи ране Својих страдања (Јован 20:20-28); враћено из мртвих.
Има исто материјално тело какво је имао када је страдао на Крсту. 16
Васкрсли Господ није дух, није бестелесни привид, него има тело и кости, и једе и пије у присуству својих ученика (Лк. 24, 39-43). Али у исто време Његово тело се променило.
Пролази кроз затворена врата (Јован 20:19); Он има „други облик“ (Марко 16:12), тако да га два ученика на путу за Емаус (Лука 24:16) или апостоли поред Тиберијадског језера не препознају одмах (Јован 21:4).
У четрдесет дана између свог васкрсења и вазнесења, Исус није стално присутан на видљив начин својим следбеницима, али се с времена на време појављује изненада и онда се опет повлачи.
Његово васкрсло тело и даље је истински физичко, али је ослобођено ограничења материјалности како га иначе доживљавамо, живећи као што живимо у палом свету. Постало је духовно тело – духовно, а ипак материјално.
3. Стање Христовог тела после Његовог васкрсења помаже нам да разумемо какво ће бити стање тела искупљених приликом васкрсења мртвих у Последњи дан. Ми ћемо се променити у својој телесности, као што се Он променио када је ускрснуо трећег дана: „Исус Христос ће преобразити тело нашег понижења, да га прилагоди свом сопственом славном телу“ (Филипљанима 3:21).
Васкрсли Христос је на тај начин наш узор и претеча; Он је „први плодови“, а ми смо жетва (1. Коринћанима 15:20-24).
Оно што се већ догодило Њему – и Богородици – десиће се Божијом благодаћу и по милости (зато се молимо) свима нама при Другом доласку.
С тим у вези свети Павле користи управо ону фразу коју смо већ имали прилике да употребимо, „духовно тело“ (soma pnevmatikon): „Што је посејано пропадљиво је, што је подигнуто, непропадљиво је. Сеје се у срамоти, устаје у слави. Сеје се у слабости, устаје у сили. Сеје се природно (psychikon) тело, диже се духовно (pnevmatikon) тело» (1. Коринћанима 15:42-44).
Овде као и увек треба да се сетимо да „духовно“ не значи „дематеријализовано“ већ „испуњено силом Духа Светога“.
Наше „духовно тело“ при Коначном Васкрсењу неће бити нематеријално или метафорично тело, већ тело које, иако остаје физичко, бити потпуно прожето славом Божијом.
Непотребно је рећи, на многа питања о телу васкрсења на која у садашњем стању нашег знања не можемо одговорити. С разлогом Свети Павле, када говори о Коначном Васкрсењу, користи реч „тајна”: „Ево, говорим вам о тајни” (1. Коринћанима 15:51).
Морамо искрено признати да не разумемо тачну везу између људског тела какво је сада и људског тела какво ће бити у добу које долази. Шта ће се десити, често нас питају, онима који су рођени са дефектним телима (или умовима) или који умру пре него што су одрасли?
Са каквим ће телом устати из мртвих?
Не можемо тврдити да знамо прецизан одговор, јер «у овом тренутку само видимо збуњујући одраз у огледалу» (1. Коринћанима 13:12). Али у вези са две ствари можемо бити сигурни.
Прво, попут васкрслог Христа, имаћемо оно што је у извесном смислу исто физичко тело – исто, а ипак различито: јер ће бити преображено и прослављено (1. Коринћанима 15:51-53).
Друго, у будућем добу сав наш бол ће бити излечен, сви наши недостаци ће бити исправљени, сва наша поломљеност поправљена; свака суза ће се обрисати с очију наших и више неће бити туге, плача и бола, јер ће Христос све учинити новим (Откривење 21:4-5). 17
Предање
Међупрожимање духа и материје – а такође и преображење наших физичких тела и свих материјалних ствари нествореним енергијама Божијим – јасно је потврђено не само у Светом писму, већ иу сталном искуству Цркве.
1. У сакраментима или «тајнама» хришћанског живота – пре свега у крштењу, миропомазању, евхаристији и помазању болесних – благосиљамо материјалне ствари као што су вода, хлеб, вино и уље и кроз овај благослов они се претварају у делотворне знаке који дају духовну благодат.
Сакраменти су, дакле, управо пример материје која је постала духовна и у сваком од њих спасоносна сила Духа се преноси на нас у нашим физичким телима и кроз њих. Хришћански Исток наставља да се опире сваком умањењу материјалности ових светотајинских знакова.
Крштење се врши потапањем, осим у хитним случајевима; на Евхаристији се користи квасни хлеб, а не бисквит; вино на Светом Причешћу је увек црвено, а његов материјални карактер је наглашен додатком топле воде.
2. Међу «мистеријама» посебно је једна која укључује међузависност духа и материје, а то је сакрамент, света тајна брака.
Усвајајући јединствен поглед на људску природу, у свадбеној служби тражимо да се пару омогући „склад душе и тела“. Тело, са својом сексуалношћу која се изражава на много различитих нивоа, Бог је благословио у целини и учинио светим. „Међу онима који су посвећени“, наводи Климент Александријски, „и семе је свето“. 18
3. Свете иконе, иако на различитом нивоу од освећених елемената у Евхаристији, такође су пример материје која је постала духовна.
У својој одбрани икона, оно што Свети Јован Дамаскин (око 675-759) истиче је пре свега духоносне могућности материјалних ствари: Ја се не клањам материји, него се клањам Творцу материје, Који је благоволео да уђе у материју и који је кроз материју извршио моје спасење. Нећу престати да поштујем материју, јер је кроз материју дошло до мог спасења…Не вређајте материју, јер она ни на који начин није вредна презира; ништа што је Бог створио није за презир…Материја је испуњена божанском благодаћу. 19
4. Још један пример интеракције између материје и духа пружа дисциплина поста. Подвиг поста не означава одрицање од доброте материјалних предмета; напротив, јело и пиће су дар Божији, који се примају са радошћу и захвалношћу. Ми постимо, не да бисмо изразили свој презир према материјалним стварима, већ да бисмо те ствари подигли на ниво Духа. Кроз пост, наша храна и пиће – уместо да буду само начин да утолимо физичку глад – постају средство заједништва са Богом. Јело и пиће су кроз пост постали лични.
5. Ако пост доводи до одуховљења тела, тако то и на други начин чини дар суза. Благодатним плачем телесна чула постају духовна, а наша људска телесност се чисти и оплемењује, иако не одбацује. Сузе не означавају умртвљивање тела, већ његово преображење.
6. Међусобна игра и узајамност духа и материје, душе и тела, очигледна је и у физичкој техници коју користе исихасти у комбинацији са изговарањем Исусове молитве. Заузимањем одређеног држања тела и регулисањем ритма свог дисања, монаси Атоса 14. века су на позитиван начин желели да своју физичку енергију упрегну у задатак молитве.
Овде постоје очигледне опасности, али Свети Григорије Палама с правом брани физичку технику позивајући се на холистички поглед на људску личност. „Прославите Бога у свом телу“ (1. Коринћанима 6:20); кроз такве методе тело се не третира као грудва инертне материје коју треба занемарити и потиснути, већ као гласник и пријатељ душе, храм Светог Духа.
7. Одуховљење тела је очигледно пре свега у визији божанске Светлости која се даје светима у молитви. Овде још једном можемо узети Светог Григорија Паламу као нашег сигурног водича. Приликом Преображења Христовог на Тавору, светлост која је засијала са Његовог лица није била створена, чулна светлост, него нестворене енергије Божије; ипак су тројица ученика видели ову нестворену Светлост својим телесним очима.
Они су то видели, што ће рећи, не на основу ненормалну моћи чулног опажања, већ захваљујући моћи унутрашњег Духа који је преобразио њихова чула. Ова таворска тајна, по Палами, настављена је у животу Цркве.
Свети Божији не само да изнутра у својој души созерцавају божанску светлост, већ и њихова тела сијају споља и физички нествореном славом коју посматрају; и ову славу понекад могу други видети својим телесним очима, као што су светлост Тавора видели Петар, Јаков и Јован на гори. На тај начин преображена тела светих и у овом садашњем животу пројављују коначну славу васкрслог тела у будућем веку.
Дакле, Паламина есхатологија није футуристичка, већ инаугурисана есхатологија.
„Ако ће у будућем веку“, пише он, „тело са душом делити неописиве благослове, оно свакако мора да учествује у њима, колико је то могуће, овде и сада“. 20
У свим овим примерима, дакле, како из Новог завета, тако и из живота Цркве, потпуно је очигледно да дух и материја не треба да се стављају у супротност, нити да се супротстављају на чисто спољашњи начин, већ да се посматрају као међусобно прожимајући и интерактивни.
Између њих двоје постоји стална перихореза, међусобна кохерентност која доноси исцељење и спасење.
Слава Божијег Светог Духа није само невидљива, већ и физичка слава.
Материја, када се узнесе у Христа, није само мртве честица већ живо присуство. Ово уверење да материја није инертна „ствар“ већ динамичка енергија је нешто што природне науке деле са мистичном теологијом Православне Цркве.
На основу овог заједничког уверења, можемо да добијемо све слушајући једни друге. Било да смо теолози или научници, зар не можемо заједно у креативној сарадњи наставити наше континуирано истраживање људске мистерије, о којој тренутно и једни и други делимо тако делимично и несавршено разумевање?
myriobiblos.gr
Превела редакција Чудо
