Представљамо вам 10 великана и знаменитих личности српске историје, чија смрт ни до дан данас није тачно утврђена, или се вешто крије. Некима се губи сваки траг и историја их више не спомиње, док се у званичне налазе о узроку смрти других и даље расправља.
Никола Тесла
Његову смрт открила је чистачица након што јој се три дана није јављао из хотелске собе у којој је живео хранећи голубове и до последњег даха у својој глави усавршавајући своје замисли – машине, оружја каква данас постоје… Умро је усред Другог светског рата, у Америци, која га је до смрти сумњичила, и за њега мислила да је аустроугарски, а касније и руски шпијун.
После његове смрти у хотелску собу су ушле ЦИА и ФБИ, након чега је издат лекарски налаз да је славни научник умро од срчаног удара у хотелском апартману 3327 на 33. спрату хотела „Њујоркер“, 1943, негде између 5. јануара увече и 8. јануара ујутро, у 87. години живота. Званично је забележено да је умро од срчане тромбозе 7. јануара 1943. године у 22.30. Па ипак, узрок његове смрти никада није до краја разјашњен.
Милош Обилић
Један од свакако најпознатијих легендарних српских јунака Милош Обилић погинуо је, како се званично сматра, 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару. Током Kосовске битке, Милош је дошао до турског логора претварајући се да је пребегао на страну Турака, и у погодном тренутку се пробио до султановог шатора и смртно га ранио, након чега су му Турци одрубили главу.
Друга легенда говори о томе да је група српских ратника током боја набасала на цареву свиту и да су га ту напали и убили, а да је напад предводио сам Милош Обилић. Хришћански и турски извори се разилазе око начина и времена погибије овог јунака. Турски извори тврде да је султан убијен на превару после битке, а хришћанска страна је о овом догађају направила легенду о подвигу усамљеног витеза који је жртвовао свој живот да би зауставио моћног султана.
3. Милева Марић Ајнштајн
Након што је Ајнштајн 1916. године затражио развод од Милеве, њу је погодила тешка болест. Блиски пријатељи су тврдили да је управо захтев за развод био разлог њеног изненадног губитка здравља. Након две године пристала је да му да развод, а он је за узврат обећао да ће јој дати новац од Нобелове награде коју евентуално буде добио.
Милеву су, међутим, након тога снашле многе невоље, сестра Зорка је доживела нервни слом, умрла јој је мајка, а убрзо након тога и сестра, а сину Едуарду је установљена шизофренија.
После једног Едуардовог насилног напада Милева је, 1948. године, пала у несвест и пребачена је у болницу. Тамо је и умрла, три месеца касније, 4. августа 1948. под неразјашњеним околностима. Ни сами лекари нису могли да утврде узрок смрти. Њени најближи пријатељи су говорили да јој је срце препукло од туге. Сахрањена је на циришком гробљу Нордхајм.
4. Патријарх Варнава
Рођен 29. августа 1880. био је против конкордата, тј. против притиска Римокатоличке цркве да Kраљевина Југославија потпише конкордат, чиме би Света столица са својим верницима била у повлашћеном положају.
У тим немирним данима, иако вероисповеднички неустрашив, патријарх Варнава је здравствено почео да слаби.
Изненада је преминуо у ноћи између 23. и 24. јуна 1937, баш у време изгласавања конкордата у Народној скупштини. Ненадана смрт патријарха Варнаве потресла је све православне али и неправославне истинољубиве и правдољубиве становнике Kраљевине Југославије.
Увелико се у народу причало да је патријарх отрован од својих блиских особа (кувара). Многи су, међутим, мислили и да то није тачно. Данас, 70 година касније, о том догађају се и даље пише. Патријарх Варнава је сахрањен у малом Светосавском храму на Врачару.
5. Kраљ Стефан Дечански
За смрт Стефана Дечанског везује се легенда о проклетству Душанових каснијих потомака, а касније и целе српске државе.
Наиме, Стефан је када су Душанови људи дошли да га убију проклео сина и његове потомке. Постоје два предања. Према једном, двојица тамничара су га заклала у ћелији, док је према другој цар отрован. За оба догађаја се, ипак, везује Душаново име.
Мада се помињано проклетство није испунило на сину, ипак је пало на унука Уроша, који је изгубио царство. Ова легенда је живела много векова, а проклетства су се сетили када је кнез Лазар са својим ратницима пао на Kосову, а Србија потпала под турску власт.
6. Цар Душан Силни
Наследивши краљевство од оца Стефана Дечанског, Душан (1346–1355) је од своје државе и од освојених нових територија начинио царство, а себе је прогласио царем Срба и Грка. Владао је од 1331. до 1355. године, а да га смрт није претекла остварио би и план да освоји Византију. Своју мудру владавину утемељио је закоником, прозваним Душанов, који се у историји правних наука и данас изучава као изузетан.
Цар Душан је умро 20. децембра 1355. године, још увек млад и у пуној снази. Узрок смрти никада није утврђен, али говорило се о тровању, можданом удару, па чак и о епилепсији. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Светих арханђела код Призрена.
После Душанове смрти Српско царство је постепено почело да се распада. Kада су 1927. године вршена археолошка ископавања на локалитету манастира, у југозападном делу цркве је нађен мермерни гроб за који је установљено да је царев. У гробу су пронађене испретуране кости које су касније пренесене у цркву Светог Марка у Београду где и данас почивају. Треба поменути и то да је Душан једини припадник династије Немањића који је после смрти није проглашен за свеца.
7. Велики жупан Тихомир Завидовић
Тихомир (1165–1166) је био велики жупан Србије, а брат Мирослава, Страћимира и Немање. Након неспоразума у односу Тихомира и Немање према Византији до одсудне битке међу браћом долази на Kосову, код места Пантине (близу Вучитрна) 1170. године, где је на челу своје војске стајао сам Тихомир. У бици је Тихомир погинуо, а Немања је постао велики жупан Рашке – Србије. Друга документа, међутим, сведоче да је Тихомир био тај који је победио у бици, а да се након тога мистериозно удавио у Сипници. У званичним документима се наводи да је један од браће погинуо, а затим извори више не помињу Тихомира.
8. Михаило Обреновић
Док је кнез Михаило Обреновић (септембар 1823. – мај 1868) заводио апсолутизам у земљи, против њега је склопљена завера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завере су били браћа Радовановићи, који су се светили за смрт свога брата Љубомира Радовановића. Kоста Радовановић, главни извршилац убиства је био имућан и угледан трговац. Његов брат Павле Радовановић је био с њим за време атентата, а трећи од браће је био Ђорђе Радовановић. Непосредни помагачи у убиству су били Лазар Марић, бивши председник београдског окружног суда и Станоје Рогић, бивши трговац. Тек много година касније многи непосредни докази су упућивали на то да ова теорија није тачна, а да су иза саме завере као и извршења стајали Британци. То, међутим, никада није доказано.
9. Оливера Лазаревић
Оливера је била ћерка српског кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице. И иако можда не спада у ред „заслужних” великана и владара, она је једна од великих жена којима свакако треба одати почаст. Она је та која је дата Бајазиту зарад мира и ради успостављања савеза између Османиљског царства и Србије. Након Kосовске битке, њена мајка (кнегиња Милица) ју је удала за султана Бајазита 1389. или 1390. године (не зна се тачан датум). Оливера није била на силу послана Бајазиту у харем, како се понегде спомиње, штавише, венчање Бајазита и Оливере је била последња формална свадба неког султана.
Бајазит је поштовао Оливерино хришћанско порекло и није је превео у ислам. Чак је за њу припремио и церемонијалну свадбу. Он је био веома благонаклон према свом вазалу Стефану Лазаревићу (њеном брату), нарочито после битке код Никопоља 1396, где му је Стефан донео победу. Оливерина судбина је постала горка након пораза Бајазита код Ангоре 1402. године, након чега ју је Бајазит дао свом савезнику Тамерлану (1336–1405) који ју је узео у свој харем, одбивши понуду Стефана Лазаревића да откупи своју сестру. Њој се након тога затире сваки траг и она умире негде након 1443. године, али ни до сада није откривено од чега и како.
10. Лажни цар Шћепан Мали
Шћепан Мали владао је Црном Гором 1767–1773, представљајући се као руски цар Петар ИИИ. Учврстио је централну власт, сузбијајући племенску неслогу. Успешно је ратовао против Турске. Убио га је његов слуга, Грк, потплаћен од Турака, 1773. године по налогу скадарског паше Бушатлије. Нико не зна како и зашто се то заправо догодило.
