,,Мисли те увек одведу до места
где ти је срце остало.“
Фјодор Михајлович Достојевски
Јутрос ми је процвала, самоникла, црвена булка , у жардињери светло зелене боје, на мојој тераси, међу егзотичним, зачинским биљем.
Моја песма БУЛКА УРОЊЕНА У СУНЦЕ – Оцу, коју сам написала 1972, када сам имала 18 година, објављена је у књизи СТО ПЕСАМА, Културни центар, Раднички универзитет ,,Радивој Ћирпанов“, Нови Сад, 1972. Десет песника са по десет песама.
Верујем у знакове. Космос све зна. Занимљива симболика и коинциденција… Божија промисао. Радујем се мојој самониклој, црвеној булци… Сва љубав за моје родитеље, моју Маму и мог Тату и његову црвену булку.
Ова песма је објављена и у неколико антологија. Између осталих и у антологији ,,Кућа од камена и сунца“, Бистрица, Нови Сад, 2019. Књижевни приказ ове песме, ,,Песникињин поклон оцу“, написала је Валентина Вулић Вања, професор југословенске књижевности и српскохрватског језика, у Врбасу, на Дан очева, 5. јануара 2020, објављен је у мојој књизи ,,Благослов речи 3 – Прикази и представљања“, Прометеј, Нови Сад, 2020. Пре неки дан сам је објавила и на мом Фејсбук профилу, осликану руком уметника Растко Браво из Смедерева. Осликана булка, црвеном бојом, процвала је и на мојој тераси.
За време изолације, 52 дана, ноћу бих седела на тераси. Пандемија корона вируса. Ванредно стање од 17. марта 2020. (уторак) до 7. маја 2020. (петак), и самоизолација за људе 65+ година.
На Ђурђевдан ове године, напунила сам 66 година… У самоизолацији… Без гостију. Моја деца и унуци су ми честитали рођендан и предали поклоне на прагу, не улазећи у стан, обострано поштујући мере и препоруке лекара. Унуке сам частила раније припремљеним слаткишима. Радовали смо се, а да се и не пољубимо, биће времена.
Ноћу сам са терасе гледала у правцу облака, где су посебном светлошћу сијале две звезде, и обраћала се мојој Мајци, мом Тати, Богу… молила се за спас…
Кроз процвалу булку добила сам одговор мојих родитеља. Верујем да ми је булку послао мој Тата.
Несвесно сам, на махове, полазила да ту самониклу биљку ишчупам, али ми нека невидљива, јака сила није дала. Свесно сам је пустила нека живи… И, ја желим да живим. Тада нисам знала да је то булка, мени намењена.
Док сам са уживањем пила прву, јутарњу кафу на својој тераси, прво сам уочила да се заметнула црвена бобица, као кап крви, намењена да некоме спаси живот. Када је сунце одскочило на немирном хоризонту, неколико зрака је пробило ограду терасе и тада сам угледала процвалу булку у пуном сјају свог руменила… Булка уроњена у сунце.
Данас је 8. мај 2020, Марковдан, крсна слава мојих Антонића. Све је симболика. ,,Знакови поред пута”. Знакови су чудесни. Јавио ми се мој Тата. Да! Верујем у то. У срећи је са мном. Дубоко верујем у то. То вреди… Веровати… Део сам тога – духовног. Булка ми је донела радост у овом дану, првом дану у слободи, без ограничења кретања. Срећа се и на тај начин увећала. Радујем се слободи и мислима који нам обећавају још лепше дане. Неко нас је опоменуо да више ценимо Живот и људе око себе. Свевишњи не заборавља лепа дела. Живот се рађа… Све што је самоникло, шаље поруку о непролазности унутрашњег гласа прошлости… а булка својом црвеном бојом плени… У Животу нема случајности. Само треба разумети… Све нам се догађа са намером… Наше мисли прате логику Космоса и унапред одређени пут… Ваља бити захвалан…
Булка није хтела да изникне и процвета у зрелим пшеничним пољима, него је себе поклонила мени… Веома је леп и драг доживљај који сам имала јутрос, који је пробудио цвет булке и донео ми дивну емоцију присуства родитељске љубави и Очевог цвета… Пратим своје знакове и грлим своју срећу, која ка мени хрли. Ту су сви моји вољени, у том свету.
Поносна сам на срећу коју сам призвала.
Булка је порука мога Тате.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
