Ледено јутро о сну тихом говори
О животу безбрижно, благом
О лицу прошлости, мирном, драгом
Каже, мисли да се од истине одмори.
Зашто ме лажеш, превртљиви зраче?
У ком сећању ми утеху тражиш?
Зашто ми по тешким ранама газиш?
Од речи ће твојих разум да плаче.
И тако са зором одлазе снови,
У амбис муке, без наде и смеха,
Где нема ни лажи, ни страсти, ни греха
И почиње горак подвиг нови.
