Често се дечијим језиком највише каже. Деца, попут јуродивих људи могу да имају слободу мисли и критике, зато што их нико превише озбиљно не схвата. Ипак у добу тоталитарних режима и она бивају ,,тестирана“, опет на начин примерен њима. Такав је и роман Боре Ћосића “Улога моје породице у светској револуцији“ из 1970.године,који је награђен “Нин-овом“ наградом.
Роман на шаљиви дечији начин описује судбину једне необичне вишечлане породице, а са њом и читавог народа на прелазу из једног у други тоталитаризам. Ћосић описују своју грађанску, за то време поприлично декадентну породицу. Уопште, значајан је у првом делу романа тај непосредни космополитизам Београда, где нормално и заједно живе, иду у школу, друже се деца различитих националности, са поприлично великим бројем јеврејске деце. Све без скоро икаквих предрасуда, осим деде, који има увек неки приговор на све, па тако и на Јевреје, мада то сасвим неприметно и за остале неважно. Па, тако и сам дечак у роману исказује жељу да буде Јеврејин, попут његових другова. На шта деда одговора “нашао си, шта ћеш бити“.
Сва та идила предратног Београда се прекида доласком нациста и одвођењем пријатеља дечака са њиховим породицама незнано “куда“.Овај период другог светског рата је скраћен, као преспаван, брзо се прелази на други. На доба социјализма. Сналажење једне грађанске породице, која како тако успева да остане жива, захваљујући својим ранијим симпатијама према комунизму. Са тиме спречавају страшну судбину других њихових суграђана, који су били одведени на ,,принудне радове“да би служили социјализму, како је у роману описано. То је много блажа верзија од онога што се у стварности дешавало, гђе је већински грађански слој Београда убијен, а у њихове станове и куће се уселила “нова буржоазија“…
Декадентна породица дечака прихвата социјализам, предлагајући шокантне ствари свога доприноса. Бива утерана у једну собу, да би се у осталих шест уселио ,,друг“.Њихов стан постаје попут станице разних другова и партијаца у остварењу идеала новог друштва. Међутим, неки од другова бивају временом ,,заборављени“. Тачније на питање дечака нико не зна где су, чак, јесу ли и постојали, уопште. Породица бива приморана да шпијунира суседе, остале другове, чак и дечак. Наравно све је то описано шаљивим тоном.
Породица се временом све више разочарава у нови систем, који постаје напоран и смарајући, увиђајући његову неискреност. Декадентна породица, која је у ранијем периоду добро функционисала, у новом систему бива паралисана и окрњена.
Миљенко Јерговић се негде питао како је оваква књига могла да прође некажњено у доба доста јаког социјализма и још добије престижну књижевну награду. Можда је одговор представљање крупних ствари на баналан начин из ока детета. Све то ипак није да није оставило утисак на тадашње другове и њихов однос према писцу.
