Нови становници логора су долазили, а други су одлазили, нажалост, трајно у други свијет. Група, која је дошла једног дана, углавном су сви били Херцеговци, свједочили су да је велики број људи из њихових крајева убијен на најсвирепије начине, бачени у дубоке јаме, гдје ће данима да запомажу и кукају.Усташе су упале и у основну школу гдје су пред ђацима силовали и заклали учитељицу, а затим и сву дјецу, осим двоје њих, који су безгласно све посматрали.Све ово је трајало данима, они паметни су се на вријеме склонили, кад су чули вијести о злочинима у сусједним крајевима.Но, већина је мислила да је све преувеличано и измишљено.Па и ови, који су доведени у логор.
Мени су се све више низале мисли о прошлом животу и грешкама, које сам направио.Ужасно ме пекло.Осјећај је био неиздржљив.Зар се чекало досад да увидим гријехе и патим због њих на овом ужасном мјесту патње и страдања, него ми се појавило и самомучење, мада то као да није зависило од моје воље.Изговарао сам разне молитве и тек после већег броја осјећај унутрашње патње би се смањивао.Чак су ми спољне околности изгледале као лаке, иако претешке, при мојим унутрашњим мукама.Мислио бих, гдје ме неће убити, ови злочинци били би ми пријатељи, а да не би ни били свјесни тога.Без обзира и на суровост убиства, лакше бих и то поднио него сам себе или већ шта је то, Бог, демон или савјест.Буквално сам живио у самом паклу.Стално откопавање и закопавање рупа за лешеве, мртваци, а ја сам био, тако ми се чинило, највећи мртвац, који никако стварно да умре.Колико сам завидио свим тим мртвим људима, како бих волио да сам на њиховом мјесту.Били су ту и неки страхови давно закопани у мојој подсвијести и тешке опсесије.Вјероватно сам, иако сам покушавао да сакријем своје стање људима дјеловао као да лудим, па и Соломону.Али, нико ме ништа није питао.Мада, сад све да ме пусте из логора, и одведу на најљепше мјесто на планети, било би ми још теже него овдје.У мени као да се отворио улаз за пакао.Спољна атмосфера, иако толико застрашујућа, једва сам је и примјећивао, без обзира што су ме чувари јако ударали и сјекли ножем.Ја нијесам реаговао.Међусобно су коментарисали да сам луд.Али моје стање је било далеко теже од лудила, како сам га раније замишљао.Не, ово није било обично лудило, него оно изашло из самог пакла.Све је почело да ми губи смисао, па и ранији живот.
Проклињао сам дан свога рођења.Све на земљи ми је дјеловало као бесмислено и глупо, па чак и кад би то било најбоље и најсјајније, не би се пуно разликовало од овога мјеста.Овдје се бар зна да је ад, а замислите да се нешто приказује као Рај, а уствари је тешки пакао.Мислим, кад би ме сад пустили из логора, да би ми направили страшну муку.Гдје бих овакав, без да се објесим.Ово стање спољне муке како год то лудо и чудно звучало, а највише срамно и безобразно према жртвама, који су скончали на овоме мјесту ужасном смрћу, чак се код великог броја њих то мучење не може ни описати ријечима, дјеловало ми је добро при мом унутрашњем стању.То ми је још више повећавало муку, толико да сам мислио да извршим самоубиство.Али, бојао сам се, не самог прекида живота него да ћу у оваквом стању отићи у вјечност заувијек.У муку без прекида.Овдје бар постоји нада да ће се нешто промијенити.Мада, она све више нестаје и губи се, као кад клизави сапун искаче из руке, а човјек безуспјешно покушава да га ухвати, а он и даље испада, али не смије да падне на под.
Почели су да ми сметају и ови мученици, моји сапатници. Њихово стално запомагање и жаљење ми је изазивало гнијев. Али сам се суздржавао. Сви су мислили да сам полудио и заточеници и чувари. Добро сам обављао посао закопавања мртвих, тако да сам одговарао чуварима. Без обзира на врло оскудно јело, које је било ужасно, а дешавало се да га не пипнем данима, имао сам невјероватну снагу. Долазила је вјероватно из те мојег унутрашњег стања. Мислим да никад нијесам имао већу снагу него тај период. А ја сам желио да је изгубим, и убију ме, завршим живот мученички и да се то зна.Смрт ме никако није хтјела.Бјежала је од мене као од губавца.Испало је да сам гори и ружнији од ње.Тог најстрашнијег и крајњег стања у животу људи.Али је и она, то метафизичко и физичко зло, промијенило тактику.Осјећао сам да се понаша према мени као да сам јој партнер, и оџаваће ме максимално у животу.Јер, овај физички живот ми је страшнији од хиљаду смрти.
Неки љекар који је радио за усташе изгледа да ме дуже вријеме посматрао. Видио је да не једем готово ништа, а имам огромну снагу, испитивао је затворенике и чуваре о мени, рекли су му да сам луд, сви.Довео ме једног дана код њега у ординацију.Можда сам му се учинио као добар за неке научне експерименте, испитивања граница људске издржљивости и слично.Био је уљудан и љубазан према мени.Нудио ме укусним јелима, пићем, шта год да желим, али ја сам одбио.Није ми било ни до какве приче, а он је постављао питања о мом животу, поријеклу, о свему.Ипак, невољно сам му одговарао.На крају ме готово натјерао да попијем неку скупу страну ракију.Тражио је од главних у логору, да од сада радим код њега.Удовољили су му.Није било нарочитог посла, углавном су усташе долазиле кад се препију, знали су у том стању да причају разне глупости, али и хваљење страхотама које су радили овим јадницима мојим сапатницима, иако сам од тада стално живио у ординацији.Злочинци су најчешће долазили ноћу.Доктор је и њих посматрао као предмете истраживања, људске психопатологије, вјероватно.Психопатологија, ту ријеч је често користио.Па и кад сам се повјерио за моје муке.Давао ми је свакодневно ињекције и таблете од којих сам био ошамућен, али се осјећао и пријатно.Од тада је мој живот почео да се мијења на боље.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
