Гледајући по фејсбуку, случајно на њему налетех на фотографију Веље Павловића, где се саопштава вест о његовој смрти. Прво ме ухвати неверица, па туга. Је ли могуће, Веља.
Сећам се пре више од десетак година када сам га први пут видео на телевизији Студио Б, емисија „Духовници“. Морам признати, пошто нисам знао о коме се ради, да сам одмах по неком стеченој интуицији знао да је реч о урбаном типу, рокеру. Слично је и владика Јован Ћулибрк говорио о првом периоду свог монаштва, кад су му говорили о новом бенду Нирвана. Он није тада више интезивно пратио рок музику као прије кад је био рок критичар у “Џубоксу“. Једне ноћи док је у Цетињском манастиру обављао административни посао, слушајући радио појавио се Нирванин хит “Smells like teen spirit “. Одмах је знао да се ради о том новом бенду. Тако сам и ја осетио харизму Веље Павловића, без да сам ишта знао о њему.
Овај човек ме од кад сам почео да се упознајем са његовим емисијама, а ту су поред “Духовници“, биле и култна урбана емисија “Ниво 23“, као и “Незаштићен сведок“ одушевљављао. Фасцинантно је била та Вељина величина да разговара од крајње урбаних музичара, књижевника, уметника до монаха у разним манастирима. Спајање та два света, за који су неки тврдили да су неспојиви, а слили су се савршено једно са другим. Уместо националистичког православља, Веља и типови попут њега, а хвала Богу има их још доста, нудили су боготражитељско православље, које траже духовно изгладњела омладина и старији, нагутани рокенролом, Ничеом, далекоисточним учењима, њу ејџом. Ова комбинација је била попут мелема на рани таквим људима. Вероватно су многи и пришли захваљујући томе Цркви, не зато да би ,,србовали“,него у истинској потрази за Христом. Овакву потрагу је установио још давно један бисер православља у Америци, преобраћени Американац Серафим Роуз, духовно чадо Светог Јована Шангајског. Веља је посетио манастир, који је отац Серафим установио у Платини, Kалифорнија, направивши сјајну емисију са преобраћеним Американцима, монасима. И сам отац Серафим био је у сличној метафизичкој потрази за Христом, прошавши трновит пут кроз субкултуру битника, далекоисточних религија, нихилизма. Овакав приступ вери је данас потребнији него икад младима, који не маштају о великим земаљским територијама своје државе, него о духовној и културној ширини.
Веља је био прави духовни и културни учитељ у том смислу. Стотине и стотине емисија са најеминетнијим људима из културе и духовности је направио. Kад год нека књига се појави или концерт организује, ту је био он да нас обавести о томе, као и о личности аутора и извођача. Његове емисије са монасима и духовницима, остаће као трајни духовни путоказ генерацијама свих узраста. Монаштво је представио у једном од својих, колико је мирјанину могуће, најбољих варијанти. Често су га људи, говорио је, питали, да ли и он планира да се замонаши, на шта би им одговарао да је он врста урбаног монаха. Са Вељом је поред Владете Јеротића отишао један од најтиших и најтолерантнијих људи из наше Цркве, а чији се глас чуо далеко.
Драги Вељо, Царство ти Небеско…
