Један од класика руске књижевности представља и дело Михаила Булгакова, Мајстор и Маргарита. Врло необичан роман, који да је састављен из неколико других.
У првом делу се посебно исмева совјетска атеистичка интелектуалност. Kад двојици књижевника Бездомном и Берлиозу, који расправљајући о томе како написати савршен атеистички памфлет долази непозван сам Сатана у облику странца, господина да расправља на ту тему са њима. Демон, којем је највећи успех да убеди човека да не постоји, самим тим и Бог, овај пут као да доживљава неку врсту увреде од толике количине одрицања оностраног. Жели да се освети. Људи су превршили меру свога безбожништва. И као да по допуштењу Божијем бива послат у Москву да исмије врле интелектуалце, чије је главно место окупљања књижевни ресторан у коме се одају неумереном преједању и опијању. Овај ресторан на крају бива прво исмијан, а потом спаљен од двојице демона ,,комичара“ Бехемота, који се представља као чак симпатични мачак и његовог нераздвојног друга демона – Коровјов.
Значајан део романа представља прича о Понтију Пилату, Исусу Христу, ликовима Новога Завета Библије, која се паралелно одвија са причом у совјетској Русији. Овде је створена читава једна апокрифна библијска прича. Група палих анђела на челу са главним Сатаном, који се представља као Воланд, долази у Москву и праве општи лом. Најпре једној, другој, трећој особи, па онда великом броју људи. Исмевају их, доводе у душевне болнице, неке директно учине вештицама и вешцима, попут “Мајстора и Маргарите’‘. Занимљиво је само име, тачније надимак овога човјека “Мајстор“, што асоцира на тајна друштва. Због своје забрањене љубави ово двоје људи упадају у замку демонизма. Демони им наизглед чине част и одају им поштовање. Но, они, а посебно Мајстор никад не знају да ли је све то стварност или последица душевне болести. Људима, као да је лакше да прихвате материјалистички поглед на свет. Тачније, желе да живе седећи на две столице. Да се играју са оностраним, а онда у овој обичној људској стварности да негирају таква искуства, приписујући их халуцинацијама.
Тако су власти и грађани Москве прихватили на крају да се ради о вештим хипнотизерима, људима способним да створе код других илузије. Пошто су отишли демони заједно са Мајстором и Маргаритом, сабрана је вешто сва штета коју су учинили преваранти и илузионисти, али њих нијесу нашли.
Демони се попут путујућег циркуса понашају одлазећи из града у град, правећи замке. Једино им замке распршују знак крста и молитва, а интелектуална разглабање са њима уводи људе све дубље и дубље у њихове замке.
