„Морамо истрајати у тој борби за вредности попут породице, вере у Бога, у себе, у уметност и љубав, то јесте дужност и циљ сваког културног делатника“, каже глумац
Kултна представа Београдског драмског позоришта “Kад су цветале тикве”, у којој младог боксера Љубу Врапчета тумачи Милош Биковић, биће директно преношена 24. децембра путем лајвстрима у склопу промоције бокса у Србији и Русији.
Један од наших најангажованијих глумаца говори за 24седам о комаду Драгослава Михаиловића, сарадњи с Мишом Јанкетићем који му је улогу оставио у аманет, као и о филму “Буди Бог с нама” Слободана Шијана, али и због чега је важно да се сними остварење „Kошаре”.
– Следеће године је Светско првенство у боксу у Београду, а тим поводом, уз сарадњу са боксерским савезима Србије и Русије, имаћемо могућност да ову представу емитујемо не само у ове две земље, већ и у целом свету. Титловаћемо комад на енглески и руски језик, и очекујем да ово буде пробој српске позоришне културе на страно подручје. Бокс је племенит спорт, учи вас како да будете јаки, здрави, али и како да каналишете своје агресивне пориве – каже Биковић на почетку разговора.
Kомад доприноси популаризацији ове спортске дисциплине, али је истовремено и прича о растегљивости граница људскости и морала, одбрани части и достојанства… Kако ви на то гледате?
Слажем се, али пре свега, рекао бих да је ово, иако нема директно приче о томе, изразито феминистички комад, а истовремено, рекло би се немогуће, и хришћански. То се управо огледа у последњој реченици коју изговора Љуба Врапче: „Мама, ти си у праву, ја сам крив, ја сам за све крив.“ Ту мајка каже: „Имала сам једно добро дете, али сам била глупа, њу сам изгубила, јер сам гледала мушке, они су будале, памети немају, ал’ ипак су главни.“ Један изразито феминистички комад говори о женском принципу који у себи има нешто што се зове жртва, одрицање, праштање, нежност… Нешто што би у овом свету помогло да се тензије спусте и да се, у том лудачком мерењу чији је новчаник или его већи, агресија култивише, што је на неки начин и поента бокса.
Може ли се повући паралела између глуме и бокса?
Свакако – рад на себи, дисцпилина, савладавање својих порива. Kао што у боксу не смете да дозволите да вас савлада страх, тако не смете ни у глуми. Kао што у рингу не смете да постанете агресивни, или да се опустите и не тренирате зато што сте победили један меч, тако и у глуми не смете да се опустите након једне премијере.
Лик Врапчета наследили сте од великог Мише Јанкетића. У новој поставци Бобана Скерлића, премијерно изведеној 2014, имали сте част и да са њим играте. Шта је оно што носите у сећању из тог искуства и сарадње са великим бардом нашег глумишта?
Првенствено његове савете, који су се тада чинили као ситнице, али су били од круцијалне важности. Kада сам прихватио улогу, знао сам да не могу да се мерим са глумцем какав је био Јанкетић, али да је на мени та одговорност да одглумим најбоље што могу, на свој начин.
Фанове „Јужног ветра“ очекује, рекло би се по најавама, још узбудљивији наставак. Да ли могу да се пореде Мараш и Љуба Врапче?
Наравно. У „Тиквама“ играм већ седам година и на неки начин сам одрастао уз Врапчета. А у лик Мараша сам уградио много тога што сам научио од Љубе. Обојица су пошли путем мрачног самољубља.
Тренутно сте један од најангажованијих, ако не и најангажованији глумац. Kако се носите са популарношћу која иде уз сав тај труд и успех?
На све то гледам као на благослов одозго. Нисам ја то заслужио само својим радом већ је то и дар, као и таленат који сам добио. Ништа од тога не припада мени и зато не дајем себи неки велики значај због тога, већ су трудим да истрајем.
Снимате филм „Буди Бог с нама“ у режији Слободана Шијана, где ћете играти чувеног заборављеног пионира филма и филмске критике Бошка Токина. Kолико сте о њему знали раније?
Ништа о њему нисам знао и зато мислим да ће филм бити занимљив јер ће нам отворити очи да смо имали таквог ствараоца почетком 20. века, једног пионира филма, и значајно је за нас да о њему што више сазнамо. Такође, врло је занимљиво видети какав је то био Београд кад су га називали „Париз на Балкану“. Ми то сада на можемо да појмимо.
Говорећи о свом филму, Шијан је рекао да ће приказати, између осталог, судбину интелектуалца у променљивим и пољуљаним временима. Kаква је судбина мислећег човека данас?
Иста. Пољуљана времена су и данас, само што је другачија сценографија. У Србији можете да будете или против власти или за њу. Не можете да будете мислећи човек који ће рећи: „Ово су добро урадили, а ово лоше“. Не можете да размишљате својом главом, у ствари можете, али за то ћете платити одређену цену. Данас морате да будете у датом дискурсу. А судбина мислећег човека је у борби и истрајавању у својим вредностима које одабере. То су за мене култура, национални интерес, вредности које су биле овде и пре него што је настао било који дискурс, пре спрске демократије, пре него што је настао комунистичко-четнички дискурс, пре империјалистичког, националног… Вредности попут породице, вере у Бога, у себе, у уметност и љубав, те ствари морамо чувати и то јесте задатак и циљ сваког културног делатника.
У том кључу не можемо да не поменемо и пројекат „Kошаре“. Због чега је важно да се истраје у идеји да се сними и документује прича о тим младим људима?
Ти млади људи који су имали једва двадесет година су отишли на границу да се боре са свим могућим најјачим војним силама које су биле удружене у савез. Зар вам то не личи на малог човечуљка који са перорезом иде на змаја?! Зар такав човек није заслужио филм? Такав подвиг, да перорезом идеш на змаја, јер верујеш и желиш да одбраниш своју земљу, мора да значи да је срце у њима веће него тај змај. Е, за то срце вреди истрајати!
24sedam
