Због тебе и твојих погрешних одлука почео сам да се плашим и правих, јер како одлука може бити права ако није заједничка и ко зна шта је право у свету у ком је све вештачко попут твојих речи које си посипала истином како се не би назирала лаж испод посипа.
Како сам тад био изгажен, смрвљен и растргнут, данас сам скоро цео. Дуго сам се састављао, исправљао улубљења, крпио се и уклапао, али недостаје главни део. Због тог дела – тебе, почео сам да мрзим све што је цело. Због тебе више не стајем у баре, не купам се у рекама и језерима, не радујем се јутру. Због тебе је жута боја поцрнела, небо се осуло слабосветлим звездама, путеви се раскривудали и сада воде право у беспућа. Свака је улица постала слепа, а ја – ја видим и што не би требало. Због тебе сам прогледао, а ко год јасно види, жали за слепилом површности и уљуљканошћу у кратковидост љубави. Због тебе сам омрзао цвеће. Имала си га толико да сам чим си отишла знао да ћу мрзети те пупољасте и шарене трошиводе. У ствари, замрзео сам читаве ливаде. Само шуме још волим, јер си их ти мрзела.
Због тебе не могу да гледам и слушам кукавице. Оне се одричу своје среће када снесу јаја у туђем гнезду и обрадују друге нечим несвакидашњим. Препознао сам их као твоје сестре. Нека од њих те је довела у моје гнездо и оставила као најлепши поклон за који сам морао знати да ће одлетети, као што нисам знао. Кукавице, сестре твоје, кукавице!
Због тебе више не идем бос. Доста ми се срце избраздало и исекло на комаде после тебе, па чувам барем табане да буду спремни за бежање од теби сличних, јер следећег пута ћу те препознати у другима и побећи на време. Време. Због тебе и њега мрзим. Нигде не стане, не скраси се, већ само пролази. Где год дође, оно је у пролазу баш као што си и ти била. Из енциклопедије грчких божанстава исцепао сам страницу на којој је био Хронос.
Због тебе сам се уплашио љубави. Када човек једном заволи и грли свом снагом, а покаже се као узалудно и неузвраћено, тај најснажнији загрљај почиње да се стеже око његовог врата, а љубав се претвара у мржњу према себи и та снага загрљаја око своје гуше и љубав према самоуништењу је највећа љубав коју та особа после осећа. Зато су многи остатке својих живота прекратили усмеравајући своју љубав ка флашама. Нису смели да воле ништа што би могло да оде. Због тебе сам замрзео одласке и растанке, па нека су и на један сат, дан или годину, а камоли оне вечне.
Свуда си се разлетела, све си присвојила, из ваздуха те удишем и занимљиво – тебе волим, а мрзим све остало што има везе са тобом. Замрзео сам логику, јер си ми доказала да не постоји онда када си отишла. Замрзео сам речи, јер све оне које си рекла, ништа нису значиле. По први пут су ме издале. Сад их пишем, али како коју ставим на папир, ја их опсујем, па им се извиним. Замисли онда колико траје ово писање. Писање о теби траје дуже од тебе.
Почео сам и себе да мрзим, јер више нисам онај који је тебе заволео. Сад себи важим за онога који те је изгубио. И патим. Патим за тобом и за секунду бих заволео све што сам омрзао када би се вратила. Мрзим што мрзим. Никада нисам то умео. Ти си ме научила. Мрзим и учење. Сад учим све време – учим да будем сам, учим да не верујем, учим да мрзим, учим се незадовољству, учим се трпљењу.
Све изнова учим и градим себе од крова ка темељу и више у себи не видим кућу него тврђаву, а ко у тврђави живи, тај се целог живота брани.
Због тебе сада недостајем себи. Да ми је да се тај врати, имао бих се коме обрадовати. Али он је отишао за тобом. Иза њега остала је камена тврђава коју сваког јутра изнова гурам на врх брда. А увече, кад се с тврђавом скотрљам у поноре снова, тад сам рањив. У сновима могу да се заљубим. Због тебе мрзим и снове.
Због тебе сам осуђен на јаву, а човек није човек ако у себи нема снова.
Ово сам ти написао, а сад одох да упртим ону тврђаву и погурам је узбрдо, право на врх, јер одозго видим ко ми прилази и од кога се морам бранити, а браним се од свих. Због тебе ми је тако лакше и то је једино што је лако. Све остало је тешко. Због тебе.
Фејсбук Милана Ружића
